Počelo je valcerom „Jesenje lišće“ u kome
su se tela prepoznala. Oni koji su nas
gledali, govorili su da ne plešemo nego
klizimo. Ples je nastavio da govori sve
više i više, otkrivajući nama samima
da smo jedno za drugo, dok se nisu
duše i tela stopile u jedno. Nestalno
nekad, čak kontinentima daleko, pa opet
najtoplije, sjedinjeno, duboko, neprocenjivo
vredno. Naučila sam da je moguć spoj
strasti i nežnosti bez imalo grubosti.
Ljubav kakva se može desiti jednom
u životu, premijera bez repriza. Nagrada
tragaču koji je dugo pratio tajnu mapu
u potrazi za blagom nesagledive vrednosti.
Dovoljno je da vas jednom pogodi kao
munja, pa da čitav život ima smisla i da,
kad se okrenemo iza sebe, uvereno
kažemo: Živeli smo! Nije moglo da traje
koliko smo želeli. Na sutrašnji dan moja se
ljubav preselila se u večnost i pridružila
zvezdama. Kako sam bogata što sam je
imala i kako sirota što sam je izgubila!
