Buđenje u 5,30-6 sledi i bez sata. Budilnik je navijen za
svaki slučaj. Uvid u stanje porodice, ko je gde trenutno:
bolestan muž kome neće biti bolje (dobrim delom ličnim
izborom), divni sinovi u čije sam dobro vaspitanje
uložila mnoge godine i koji mi sa kamatama sve to
dobrim vraćaju. Spremanje, trk na prevoz, bolnica.
Stižem pre radnog vremena, posla je uvek preko glave,
tu sam zid plača, savetnik, pa tek onda u užem smislu
lekar, sa ogromnim brojem redovnih pacijenata. Teško
je, mnogo je teško, ali to volim i da se ponovo rodim,
opet bih to radila. Završavam kad završim, recimo 14 h,
pa opet trka. Kući ponovo uvid, ko je gde, kome treba
pomoć, kome je šta ponestalo. Provera šta treba deci, šta
su uradili, šta treba da urade. Ručak, pa nabavke. Dok
se ručak za sutra kuva, perem, peglam, sređujem. Svaki
dan bar jedna mašina veša...Umesto odmora, ako je
kompjuter slobodan, javljanje prijateljima širom sveta,
prosleđivanje lepih priloga svima, pa onda bežanje u
virtuelni svet. Proveravam na blogu šta su lepo napisali
milord, domaćica, blogamimoga, dražeN, Vladica,
stepskivuk, tužna i drugi pozitivni blogeri, ubacim
poneki komentar, napišem svoj post, i u toku jednog
sata odmorim se, relaksiram, pa sam skoro kao nova.
Ako je na dnevnom redu pisanje novog stručnog rada,
ide na uštrb prethodnih aktivnosti. A treba ostati uvek
u toku struke, čitati, osvežavati znanja, i svoja i drugih.
Sledi vreme za druženje, posetu, film, proveru
zdravstvenog stanja majke koja je fizički daleko,
savetovanje prijatelja, obezbeđenje svega potrebnog
za bolesnika. Telefon često zvoni, interesovanja za
bolesnika ili prijatelji i familija traže medicinske
savete. Često mi glava zvoni od telefona...I čini mi se
da je velika kao bundeva. Navikla sam moje da je večera
u 20h uvek topla. I što se ti svi sudovi ne spreme sami??
Ako imam sreće da je ONAJ dan, on se završi u plesnoj
školi, gde svi dolazimo veoma umorni, a odlazimo potpuno
osveženi i obnovljeni. Posle je teško zaspati, pozitivnom
energijom ispunjeni. Ako nije taj dan, sledi završavanje
svega za sutra i bukvalno sručivanje u krevet od umora oko
22h. Kažu mi da sam odlično organizovana. Jesam, ali
ponekad mislim da bih bolje funkcionisala kao oktopod,
sa osam ruku i po mogućnosti dve glave. Ili bar da dan
traje 48 sati...
