Na grani
svile se nežno
dve ptice.
Krila se mazno
dodiruju.
Cvrkuću.
I kao da nešto važno
jedna drugoj
govore.
Kljunovima se poljube
pa naslone vrat na vrat.
Zašto li me
na nas
podsećaju?
[ Moje pesme
]
15 Oktobar, 2008 08:45
[ Moje priče
]
13 Oktobar, 2008 07:36
Pre nekoliko godina počeo sin da skuplja kamenčiće sa
svih putovanja.Tada mu je bilo zanimljivije da mu se
donese kamenčić s nekog lepog mesta nego da mu se
kupi nešto korisno. Prednost su imala mesta koja je
i sam video, ali i neviđena. Ispraznih vitrinu od
standardnih ukrasa, na užas mog muža, i poređah
staklene posudice, u njih kamenčiće, pored natpis
koji svedoči odakle je kamen donet i razglednice
naokolo. I tako ceo putopis krene da se odvija
pred našim očima. Pustinjska ruža iz Sahare,
neobičan fenomen, bila je dugo kraljica kolekcije.
Prelep mineral iz Karlovih vari pravio joj društvo.
Kamenčići iz Vaseljenske patrijaršije u Istanbulu
i sa Prinčevskih ostrva u Mramornom moru.
Jedan iz dvorca koji dominira brdom nad prelepim
Hajdelbergom. Mali, uglačani sa plaže u Makarskoj.
Sitni sa plaže Zlatni rat kod Bola na Braču,
zajedno sa školjkom. Sa stena Sućurja neravni
kamen, možda je Odisejeva noga tuda kročila,
dok je u lutanjima od Troje do Itake odmarao na
Hvaru? Ohridski rozikasti kamen, pastrmke
rozikastog mesa plivale oko njega...Jedan uzet
pored svetionika u Južnoj Koreji, gde Koreanci
dočekuju Novu godinu i čekaju da se izlazeće
sunce smesti u kamenu šaku posađenu u more da bi
fotografisali taj predivan prizor. Žućkasti oblutak
sa Atlantika, sa divne žute plaže u Kaškaišu,
Portugal. Jedan sa obale reke Težo u Lisabonu.
Šareni kamen iz najšašavijeg parka na svetu,
Guelj u Barseloni. Jajoliki iz Figerasa, da
podseti na Dalijevu opsesiju jajetom. Podno
Ajfelove kule kamenčić se nagledao Parižana
i ljudi iz celog sveta. Crnkast kamen sa
plaže na Crnom moru, kod Varne. Vulkanski
kamen sa Tasosa, jednog od najlepših grčkih
ostrva. Sivkast oblutak s Rodosa, sa strane
koja gleda na tursku obalu. Grumen lave sa Vezuva.
Poludragi kamen iz Brazila. Jedan donese
prijateljica iz Kine, da čeznemo da krenemo
za njim. Drugi donese iz Japana, dok se cela
zemlja divi cvetanju trešanja. Onaj iz
Johanesburga kao da je iz našeg parka, nema razlike.
Sa Sejšela drugar donese koral, beli, razuđen.
Da krenemo za kamenčićima i njihovom pričom?
[ Moje priče
]
11 Oktobar, 2008 06:54
Može li nemoguće postati moguće? Može.
Danas je čudesan rođendan, četvrt veka
slavi moj sin. Po medicini, bilo je
nemoguće da se rodi. "Nemojte se
mučiti, vi nikad nećete biti majka!"
usudio se jedan ginekolog da iskaže
zvanični stav medicine u to vreme.
Dobro, rekoh, i nastavih dalje.
Dobila sam šampanjac star 12 godina.
"Popit će se na prvom rođendanu bebe,
ili se nikad neće otvoriti!", rekoh.
Predivne peškire mekše od paperja
odložih u ormar. Njima će se brisati
beba ili se nikad neće upotrebiti.
Jedan ginekolog je rešio da
demantuje medicinu. Bio je već čuven
po uspešnom izazivanju uvreženih
stavova i što su mnoga deca ponela
ime po njemu. Vladimir Mladenović
je rekao: " Vreme nam ne znači
ništa. Deset godina nam ne znači
ništa! Uspećemo!". Sledile su
biblioteke knjiga pročitane u
čekanicama i po bolnicama, mukotrpno
lečenje, 11 godina do Vladimira.
Naravno da je poneo ime po doktoru.
Želela sam mu da bude zdrav i
šarmantan, sve drugo će sam postići.
Brisala sam ga sačuvanim paperjastim
peškirima. Na prvom rođendanu otvoren
je čuveni stari šampanjac. Šarmom je
plenio, uspehe nizao, bratu put
otvorio i uzor mu godinama.
A sada me izvinite,
idem da mesim tortu za mog divnog sina.
Danas je čudesan rođendan, četvrt veka
slavi moj sin. Po medicini, bilo je
nemoguće da se rodi. "Nemojte se
mučiti, vi nikad nećete biti majka!"
usudio se jedan ginekolog da iskaže
zvanični stav medicine u to vreme.
Dobro, rekoh, i nastavih dalje.
Dobila sam šampanjac star 12 godina.
"Popit će se na prvom rođendanu bebe,
ili se nikad neće otvoriti!", rekoh.
Predivne peškire mekše od paperja
odložih u ormar. Njima će se brisati
beba ili se nikad neće upotrebiti.
Jedan ginekolog je rešio da
demantuje medicinu. Bio je već čuven
po uspešnom izazivanju uvreženih
stavova i što su mnoga deca ponela
ime po njemu. Vladimir Mladenović
je rekao: " Vreme nam ne znači
ništa. Deset godina nam ne znači
ništa! Uspećemo!". Sledile su
biblioteke knjiga pročitane u
čekanicama i po bolnicama, mukotrpno
lečenje, 11 godina do Vladimira.
Naravno da je poneo ime po doktoru.
Želela sam mu da bude zdrav i
šarmantan, sve drugo će sam postići.
Brisala sam ga sačuvanim paperjastim
peškirima. Na prvom rođendanu otvoren
je čuveni stari šampanjac. Šarmom je
plenio, uspehe nizao, bratu put
otvorio i uzor mu godinama.
A sada me izvinite,
idem da mesim tortu za mog divnog sina.
[ Moje priče
]
07 Oktobar, 2008 07:46
Nakon duge i mučne borbe izgubila je životnu bitku
prijateljica koja mi je prvi put pomenula blog i
nagovorila me da se uključim prvo na njen, pa da
pišem svoj. Dotle nisam znala ni da blog postoji.
Možda je to signal da i ja sasvim sahranim blog
kao pojam? A s druge strane, njen blog postoji i
dalje i ljudi virtuelno polažu cveće i na njenom
blogu pišu o njoj, dirljive izjave da pročitaš...
nje nema, njena reč virtuelno živi. Blog
nadživljava kreatora. Posejemo tako reči u etar
i one lete po nekom međusvetu još dugo nakon
što nas fizički više nema. Jednom je tekstopisac
napisao da možemo unapred postaviti postove sa
datumima izlaženja i da oni mogu uredno izlaziti
još dugo nakon što mi nestanemo...Zastrašujuće
mi deluje, ali je moguće. Reč živi duže od čoveka,
ne samo ona napisana u knjigama, nego i virtuelna.
Polažem virtuelni cvet za moju dragu pedesetplus,
izuzetnu ličnost i vanserijskog borca za
dostojanstveni život, ženu čija je poslednja želja
bila da joj stotine ljudi koji dolaze da je
isprate ne kupe cveće, nego da uplate priloge
u fondaciju "Makarska, zdrav grad" za zdraviji
njen ljubljeni grad.
I uplaćujem stvarni prilog, da ispunim njenu želju.
