Decu sam vaspitavala uz pomoć bajki, čitala im mnogo, umesto da im uključim TV. Televizor nisu dobili do treće godine, a i onda samo crtaće. Sa bajki smo odmah prešli na kompjutere i astronomiju, "Moja prva knjiga o kompjuterima" i Hokingova "Kratka povest vremena" za decu koja još ne umeju da čitaju, ali umeju da slušaju,
bile su prava literatura. I tako se desila istog dana anegdota u dva dela. Idem po starijeg u prvi razred, i učiteljica mi se žali da joj je sin minirao čas. Kako, pitam ja iznenađeno. "Pa ja pričam o suncu kao izvoru života, a on uporno o Suncu kao centru galaksije, o udaljenosti Zemlje od Sunca!" Nije mi verovala dok nisam donela Hokingovu knjigu, da mu je to literatura koju pomalo počinje i sam da čita.
A po mlađeg odem u vrtić, i vaspitačica sa osmehom kaže da je sin vikao. Zašto, pitam ja. "Pa, objašnjavao je deci šta su crne rupe u svemiru, ona su ga gledala belo, pa je on mislio da ga ne čuju, dizao ton dok nije počeo da viče. Objasnila sam mu da druga deca ne znaju šta su crne rupe, na što se on sasvim zbunio. Kako ne znaju?"
13 godina kasnije stariji sin kao šampion Beograda u fizici dobije nagradni kamp za talente u Beloj Crkvi. Sve mu se dopalo, ali celoj grupi se najviše svidela predavanja iz astronomije. I na kraju pitaju predavača odakle da malo više pročitaju o onome što im je pričao.
Predavač im pokaza knjigu "Kratka povest vremena"...
