Nakon duge i mučne borbe izgubila je životnu bitku
prijateljica koja mi je prvi put pomenula blog i
nagovorila me da se uključim prvo na njen, pa da
pišem svoj. Dotle nisam znala ni da blog postoji.
Možda je to signal da i ja sasvim sahranim blog
kao pojam? A s druge strane, njen blog postoji i
dalje i ljudi virtuelno polažu cveće i na njenom
blogu pišu o njoj, dirljive izjave da pročitaš...
nje nema, njena reč virtuelno živi. Blog
nadživljava kreatora. Posejemo tako reči u etar
i one lete po nekom međusvetu još dugo nakon
što nas fizički više nema. Jednom je tekstopisac
napisao da možemo unapred postaviti postove sa
datumima izlaženja i da oni mogu uredno izlaziti
još dugo nakon što mi nestanemo...Zastrašujuće
mi deluje, ali je moguće. Reč živi duže od čoveka,
ne samo ona napisana u knjigama, nego i virtuelna.
Polažem virtuelni cvet za moju dragu pedesetplus,
izuzetnu ličnost i vanserijskog borca za
dostojanstveni život, ženu čija je poslednja želja
bila da joj stotine ljudi koji dolaze da je
isprate ne kupe cveće, nego da uplate priloge
u fondaciju "Makarska, zdrav grad" za zdraviji
njen ljubljeni grad.
I uplaćujem stvarni prilog, da ispunim njenu želju.
