Na
ovom blog.rs zanimljivo se
društvo okuplja. Pozitivno usmereno, vedro, a kad je neko tužan, odmah dobije
podršku i razgaljivanje sa više strana. Da li su takvi odnosi mogući samo u
blogosferi, ili bi se mogli preneti i u „stvarni „ život? Možemo li deo
naučenog u blogoživotu preneti u svakodnevnicu, da nam bude lakša i lepša? Svi na blog dolaze da bi se iskazali, dakle,
sebe radi. Budu ili ne budu prihvaćeni. Ako budu, ostali počinju da ih
stimulišu da budu sve bolji i bolji, aktivniji, vedriji, da svaki post bude
lepši. I to postaje zaraza koja se širi moćnije od gripa. Počinjemo da
razmišljamo o ostalima, da ih zamišljamo, neki to izraze fotografijom, drugi
crtežom, treći opisom, a četvrti idu korak dalje i komuniciraju i van bloga,
viđaju se i čak ustanove da su te
stvarne osobe onakve kakvima su ih i zamišljali, što se ispostavi kao najlepše
otkriće. Kako
vidim neke od blogera, one s kojima najčešće komuniciram na blogu i pomalo i
van njega?
-Domaćica: Ustvari je domaćica celog
bloga, moja davno izgubljena pa
pronađena sestra, osoba sa izuzetnim smislom da ljude i stvari postavi na
njihovo mesto.
-Baladašević: Duša i srce bloga, Laloš
koji bi najsrećniji bio kad bi se ceo svet pretvorio u jedan ogromni osmeh.
-Tužna: Tako samo ona sebe zove, svi je
zovu Veselica. Onaj ko će je jednom dobiti neće imati pojma kakvo blago ima,
moraćemo mi da mu kažemo!
-Principessa78: Dobronamerna i osećajna
dama čije bi se ime moglo prevesti i kao Ljubav.
-Vladica: Pesnik prirode i emocija,
jedan od poslednjih romantičara
-Principessa: Mlada dama sa manirima
princeze, trebala bi da ispita svoj rodoslov, možda i jeste princeza
-Stepskivuk: Majstor kratke pesničke
forme, ume da sa veoma malo reči kaže mnogo lepog
-Pinokio: Umetnička urednica bloga, skretničar
svega sa ružnog na lepo
-Krilaandjela: Vitez lepe reči koga
inspiriše sve nežno što neko kaže na blogu
-Hyperblogger: Osoba raskošne
emotivnosti, sa ogromnom dozom ljubavi za ceo svet
-Glumac: Pozitivni posmatrač svega oko
sebe i oko bloga
-Šiljka: Stroga i mudra dama sa velikim
smislom za povezivanje stvari
-Sanjarenja 56: Zadužena za malo smeha, malo
tuge, bolje bi bilo da se više samozaduži za ples!
........Nastaviće
se...To be continued...
Ma šta će neko ko nema vremena ni
za lek- na blogu? Šta tamo radi, dangubi, traći vreme? Komunicira sa virtuelnim
osobama koje nikad neće upoznati, a i ako upozna, ima grdno da se razočara, jer
se svako prikazuje boljim na blogu nego što je ustvari. Eto, to meni mnogi
rekoše, a bogami i sinovi, ne pada im na pamet ni da virnu na blog, kad god
želim da im pokažem majstorije neke tamo domaćice, Baladaševića, krilanđela,
tužne, principesse78, milorda,
pedesetplus, blogamimoga i još dvadesetak medenih i šašavih imena pisaca koji
se skrivaju pod pseudonimima i nikako da otkriju u kojim se knjižarama mogu
naći njihove knjige. Neće ni za lek da pogledaju, kažu, čemu to, kad su ti
ljudi virtuelni. E, cvrc gevezen zajn! Nagovore me milord, pedesetplus i blogamimoga da otvorim svoj
blog, kažu, imam šta da kažem, šteta da to držim za sebe. Pošteno da kažem, kad
mi prvi put pedesetplus pomenu blog, pitala sam šta je to, jede li se ili
oblači, pa lekciju po lekciju, čak i ja shvatih tu zemlju Nedođiju u koju
možemo da pobegnemo kad nam je svega u realnosti dosta. I gde da se uključim,
pitam se ja, pa ukucam slučajno blog.i yu i dođoh do ovog bloga. Ostavim
stidljivo prvi tekst, odgovore mi oni koji su me i naterali u ove vode, ohrabrim
se i napišem drugi post, o plesu, i prva se javi domaćica. Zašto li sam odmah
imala utisak da mi je bliska, ne bih umela reći, kad se iz daljih postova dalo
shvatiti da se nikad upoznale nismo. I nastavismo blog korespondenciju, sve toplije, uz moje
divljenje njenim prelepim postovima i fenomenalnim komentarima u kojima je
svaka reč na svome mestu, i počesmo da se sasvim iskreno zovemo blogsestrama.
Onda me ona baci u nesvest čestitkom za prvi mesec mog bloga uz prigodnu tortu,
za mesec bloga za koji sam se pitala da li je uputno da to čak i ovlaš pomenem.
Bilo je samo pitanje dana kad ćemo uklopiti naša vremena i videti se uživo.
Dogovor krajnje jednostavan i spontan, časkom dogovoreno mesto, još lakše kako
se prepoznati, a na kraju, kad se pojavila, jednostavno smo se prepoznale. I sad se lepo pitam gde se to moj tata sve
skitao po Jugi i zašto mi je tajio da imam malo mlađu sestru, zar nije
mogao da mi kaže, kad smo mi već zaboravile da smo se kao male igrale u
pesku…Jesmo li se igrale, pitate se vi? Ostaje vam da pogađate…a dok vi
pogađate, izvinite me, moram da proverim
da li je mojoj seki bolje, juče joj nešto tmuran dan teško pao, a danas
se vidi i zašto, provejava sneg…
P.S. Idem da
napravim medalju zasluga za nas za ono troje što me baciše u blog vode, jer da
to ne uradiše, ko zna kad bih ja pronašla svoju davno zagubljenu sestru??!
