Valcer

Junski prijatan dan, društvo sjajno, vodič Limo živa enciklopedija. Idemo! Grad kome niko ne zna broj stanovnika, 15-20 miliona, a prostire se na dva kontinenta, nemoguće je videti celog. Obilazi se obično stari deo, prvo zvan Bizantin pa Konstantinopol, da bi se od 453. godine zvao Istanbul = bogatstvo islama. Očuvan gradski bedem ima čak i beogradsku kapiju! Na obali je Beogradska šuma, omiljeno izletište. Željni kupovine idu u Lalili, kvart Aksaraj, Kapali čaršiju. Željni razgledanja kreću od Vaseljenske patrijaršije, sa prelepim zlatnim ikonostasom. Istorijski centar, Hipodrom, sa egipatskim obeliskom je uvod u šetnju do Plave džamije. Izuvamo se i obilazimo prelepu građevinu s božanstvenim ornamentima. Preko parka do Aja Sofije, koja dominira pogledom na Istanbul s mora. Prvo hrišćanska crkva, pa džamija, koju Ataturk pretvara u muzej. Freska bogorodice u mozaiku je nešto neopisivo lepo. Fascinantni mozaici i freske. Vodič nas uči molitvi koju nisam ranije čula:
"Udahni me pogledom,
ispleti u svetlost,
isceli telo ljubavlju bez vremena,
zvezdonosna djevo!"
Obilazimo veliki muzejski kompleks Topkapi, nekada rezidenciju sultana, poseta sobi u kojoj se čuvaju Muhamedove relikvije.
Sa vidikovca puca nezaboravan pogled na Mramorno more, Bosfor i zaliv Zlatni rog.
Nakon ručka s pogledom na Mramorno more i bezbrojne brodove koji živo saobraćaju, upućujemo se u Dolmabahče, poslednju rezidenciju sultana, izgrađenu 1856, po uzoru na Versaj, ukrašenu kristalom iz Bohemije, sa lusterom od 4,5 tone! Obilazimo zgradu harema i zamišljamo život sultanija i džarija u sobama skrivenim od muških očiju.
Da li sam baš dobro upamtila vodičeva objašnjenja? Ako nisam, rado ću se vratiti da obnovim "gradivo".
Prelep grad koji se nikako ne da zaboraviti.

Na grani
svile se nežno
dve ptice.
Krila se mazno
dodiruju.
Cvrkuću.
I kao da nešto važno
jedna drugoj
govore.
Kljunovima se poljube
pa naslone vrat na vrat.
Zašto li me
na nas
podsećaju?

Pre nekoliko godina počeo sin da skuplja kamenčiće sa
svih putovanja.Tada mu je bilo zanimljivije da mu se
donese kamenčić s nekog lepog mesta nego da mu se
kupi nešto korisno. Prednost su imala mesta koja je
i sam video, ali i neviđena. Ispraznih vitrinu od
standardnih ukrasa, na užas mog muža, i poređah
staklene posudice, u njih kamenčiće, pored natpis
koji svedoči odakle je kamen donet i razglednice
naokolo. I tako ceo putopis krene da se odvija
pred našim očima. Pustinjska ruža iz Sahare,
neobičan fenomen, bila je dugo kraljica kolekcije.
Prelep mineral iz Karlovih vari  pravio joj društvo.
Kamenčići iz Vaseljenske patrijaršije u Istanbulu
i sa Prinčevskih ostrva u Mramornom moru.
Jedan iz dvorca koji dominira brdom nad prelepim
Hajdelbergom. Mali, uglačani sa plaže u Makarskoj.
Sitni sa plaže Zlatni rat kod Bola na Braču,
zajedno sa školjkom. Sa stena Sućurja neravni
kamen, možda je Odisejeva noga tuda kročila,
dok je u lutanjima od Troje do Itake odmarao na
Hvaru? Ohridski rozikasti kamen, pastrmke
rozikastog mesa plivale oko njega...Jedan uzet
pored svetionika u Južnoj Koreji, gde Koreanci
dočekuju Novu godinu i čekaju da se izlazeće
sunce smesti u kamenu šaku posađenu u more da bi
fotografisali taj predivan prizor. Žućkasti oblutak
sa Atlantika, sa divne žute plaže u Kaškaišu,
Portugal. Jedan sa obale reke Težo u Lisabonu.
Šareni kamen iz najšašavijeg parka na svetu,
Guelj u Barseloni. Jajoliki iz Figerasa, da
podseti na Dalijevu opsesiju jajetom. Podno
Ajfelove kule kamenčić se nagledao Parižana
i ljudi iz celog sveta. Crnkast kamen sa
plaže na Crnom moru, kod Varne. Vulkanski
kamen sa Tasosa, jednog od najlepših grčkih
ostrva. Sivkast oblutak s Rodosa, sa strane
koja gleda na tursku obalu. Grumen lave sa Vezuva.
Poludragi kamen iz Brazila. Jedan donese
prijateljica iz Kine, da čeznemo da krenemo
za njim. Drugi donese iz Japana, dok se cela
zemlja divi cvetanju trešanja. Onaj iz
Johanesburga kao da je iz našeg parka, nema razlike.
Sa Sejšela drugar donese koral, beli, razuđen.
Da krenemo za kamenčićima i njihovom pričom?

Nakon duge i mučne borbe izgubila je životnu bitku
prijateljica koja mi je prvi put pomenula blog i
nagovorila me da se uključim prvo na njen, pa da
pišem svoj. Dotle nisam znala ni da blog postoji.
Možda je to signal da i ja sasvim sahranim blog
kao pojam? A s druge strane, njen blog postoji i
dalje i ljudi virtuelno polažu cveće i na njenom
blogu pišu o njoj, dirljive izjave da pročitaš...
nje nema, njena reč virtuelno živi. Blog
nadživljava kreatora. Posejemo tako reči u etar
i one lete po nekom međusvetu još dugo nakon
što nas fizički više nema. Jednom je tekstopisac
napisao da možemo unapred postaviti postove sa
datumima izlaženja i da oni mogu uredno izlaziti
još dugo nakon što mi nestanemo...Zastrašujuće
mi deluje, ali je moguće. Reč živi duže od čoveka,
ne samo ona napisana u knjigama, nego i virtuelna.
Polažem virtuelni cvet za moju dragu pedesetplus,
izuzetnu ličnost i vanserijskog borca za
dostojanstveni život, ženu čija je poslednja želja
bila da joj stotine ljudi koji dolaze da je
isprate ne kupe cveće, nego da uplate priloge
u fondaciju "Makarska, zdrav grad" za zdraviji
njen ljubljeni grad.
I uplaćujem stvarni prilog, da ispunim njenu želju.