Čitam za vas knjigu "Memento medice" (Pamti doktore) Vladimira Jokanovića, u kojoj nađoh mnogo mudrih sentenci. Posveta je prelepa: "Postoje lekari koji u najtežim krizama spašavaju živote. Oni nisu poznati i slavni. Bolesnici ih često i ne vide, ne pamte ih. To su čestiti i vredni anesteziolozi. Jednom od njih, mojoj supruzi, posvećujem ovu knjigu".

U opštem siromaštvu, duhoviti ljudi su svetionici nade. 

Kada mu je pametna misao pala na um, žalio se na povredu mozga.

Između genija i ludaka su mediokriteti koji vladaju svetom.

Ne vredi doktoru što ima slušalice ako nema sluha.

Kad te neko kupi, bezvredan si!

Pametni ljudi se dobro sporazumevaju i bez reči.

Najlakše se oslobodiš pacijenta ako mu narediš da ne pije, ne puši i skine kilograme.

Reči koje kazuju oči, uverljivije su od onih iz usta.

Ne zna čovek šta je gore, kada te gaze ili kada te pregaze.

Ko plače nad sobom, teško će zaplakati za drugim.

Jezik je i svet i proklet, zavisno u čijoj je glavi.

Kome je glava u oblacima, nogama nije na zemlji.

Bolesti samoće medicina teško leči.

Mudrac se ceo život sekira jer je neshvaćen. Glupak ga ne razume, jer nema tih problema.

Kod nas je sve skupo, a život je jeftin.

Dok se nekom ne smrkne, vlast ne pali sijalice.

Savršeno je ponavljao tuđe greške, da ne bi pravio svoje.

Snaga države je u ljudima, a snaga ljudi je u zdravlju.

Naočari pomažu da vidiš dobro, mozak da vidiš daleko.

Kada bi ljudi više koristili dva oka nego jedan jezik, život bi bio mnogo lepši!