Pacijent se često veže za lekara kao svoj oslonac i lekar postaje neophodnost za život koja prevazilazi domete medicine. Takvih primera ima jako mnogo. Ko od nas nije upoznao moć osmeha lekara ili sestre, osmeha koji oslobađa od straha i omogućuje nam da podnesemo teške intervencije, bolne procedure? Kako nastojim da čoveka sklopim iz kockica i sastavim celinu, kao pazl, iz stotina nalaza i drugih mišljenja, šalju mi kolege iz drugih ustanova kad treba shvatiti celinu, a ne samo ono što je u domenu specijalnosti.
Godinama mi dolazi Ljubinka, moja vršnjakinja. Problema ima nebrojeno, nešto iz moje oblasti, mnogo više iz drugih. Izvlačila sam je iz svega i svačega. Kad sastavim sve njene probleme u jednu priču, znam šta ona može, a šta ne, dok drugi uglavnom prihvate da znaju deo. Ali su svesni njene kompleksnosti, pa za sve kažu: „To će Vama Vaša doktorka...“ ne misleći na lekara opšte prakse, nego na mene. Prihvatile smo to obe, pa nijedan korak ne preduzima pre savetovanja sa mnom. Ako idem na odmor, nju hvata panika, ne zna kako će pregurati taj period.
A od 1999. me zove majkom. Smešno bi bilo ako ne znamo razlog. U toku rata je njen otac u Surdulici bio loše, pa je htela da ode kod njega. Ona, kojoj treba pomoć za svaki korak. Kupila kartu za voz i s kartom došla kod mene da me pita za dozvolu. Nisam joj dozvolila. Nije mogla da pomogne ocu, a svoje stanje bi bitno pogoršala. Nije otputovala. Voz je bombardovan u Grdeličkoj klisuri i njen vagon je pogođen, stradali su neki iz njene porodice. Poginula bi da je bila u tom vagonu. Otada, Ljubinka me zove majkom. Smem li da joj to zabranim?
Godinama mi dolazi Ljubinka, moja vršnjakinja. Problema ima nebrojeno, nešto iz moje oblasti, mnogo više iz drugih. Izvlačila sam je iz svega i svačega. Kad sastavim sve njene probleme u jednu priču, znam šta ona može, a šta ne, dok drugi uglavnom prihvate da znaju deo. Ali su svesni njene kompleksnosti, pa za sve kažu: „To će Vama Vaša doktorka...“ ne misleći na lekara opšte prakse, nego na mene. Prihvatile smo to obe, pa nijedan korak ne preduzima pre savetovanja sa mnom. Ako idem na odmor, nju hvata panika, ne zna kako će pregurati taj period.
A od 1999. me zove majkom. Smešno bi bilo ako ne znamo razlog. U toku rata je njen otac u Surdulici bio loše, pa je htela da ode kod njega. Ona, kojoj treba pomoć za svaki korak. Kupila kartu za voz i s kartom došla kod mene da me pita za dozvolu. Nisam joj dozvolila. Nije mogla da pomogne ocu, a svoje stanje bi bitno pogoršala. Nije otputovala. Voz je bombardovan u Grdeličkoj klisuri i njen vagon je pogođen, stradali su neki iz njene porodice. Poginula bi da je bila u tom vagonu. Otada, Ljubinka me zove majkom. Smem li da joj to zabranim?
