Rođena sam 100 metara od mora u gradiću u kome se škola prekidala kad počne da pada sneg, jer će se otopiti do kraja časova, pa da deca vide sneg. Nikad klizala, nisam ni imala po čemu, osim po problemima. Dolaskom u Beograd upoznah sasvim drugačije zime, čak sam i postavljene čizme i debeli kaput kupila! Već posle tri godine rešio je suprug da mi pokaže čari zimovanja. Prvo 1975. u Visokim Tatrama, Slovačka, prelepim planinama. Za prvi put, naučiti hodati po snegu, planinariti terenima gde su lavine česte, grejati se u planinskoj kućici uz topli čaj između nekoliko sati snežnih pešačenja. Nije bilo lako, ali ostadođe divna sećanja na skijaške terene Štrbske Pleso i Tatranske Lomnice i prvu skakaonicu koju ikad videh. Sledeće zime kupismo slovačku opremu pa počeh nevešto skijati u Tatrama. Po Durmitoru 1977. volela sam terensko skijanje i otkrivanje neugaženih snežnih predela kojima niko još nije prošao. Već se Šara 1979. pokazala u svoj svojoj lepoti, predivni tereni kao stvoreni za veleslalome. Bohinjska Bistrica 1980. i skijanje na Kobli, s pogledom na Triglav ostadoše u prelepim uspomenama. Kad smo se popeli na Koblu u skijaškim cipelama, planinari su tražili da se uključimo u sledeću ekspediciju na Triglav! Semenik u Rumuniji 1981. postaje prekretnica, jer se upisujem u školu skijanja bivšeg šampiona Rumunije po imenu Kornelius Ružička. Ne bih baš da se hvalim, nisam bila talentovani skijaš, a ko je još video Dalmatinku dobru na skijama? Ali sam naučila da uživam u spustu i slalomu, da koristim žičaru (ne preterano vešto) i da konačno moje skije idu tamo gde ja hoću, a ne gde one hoće! Posle toga skijanje na Divčibarama predstavljalo je radost, jer sam konačno umela da upravljam skijama kako sam ja htela. Kopaonik 1982. smrzao me do koske, nije me oduševljavalo skijanje po zaleđenom Starom Rudištu. Tari 1988. prikazala sam svoje poletarce koji su počeli da skijaju i preuzimaju štafetnu palicu od roditelja. Sledeća Tara 1990. za mene je bila više sankanje nego skijanje, dok stariji sin upisuje skijašku školu. Vlašić sa zaleđenim padinama i temperaturom do -25 ostade mi 1991. u trajnom smrznutom sećanju. Moja skijaška “karijera” završila se 1992. na Zlataru, posle čega sam skijašku opremu predala naslednicima.
Iz ovog perioda nemam digitalne fotografije, pa ih ne mogu postaviti, a skeniranjem brojnih albuma ne volim da se bavim, pa ćete ovog puta dobiti guglovan izbor pomenutih planina. Nadam se da ne zamerate.
