Valcer

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk zapita dedu: "Deda, koliko ti imaš godina?"
Deda odgovori: " Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta. Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka.
Nisu jos izumeli klima-uređaje, mašine za pranje i sušenje rublja (rublje su jednostavno prali i vešali ga da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na Mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. O lezbijkama nismo uopšte čuli. Muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnih studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice. Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da joj ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli su da joj kupe i donesu kartu.
Muškarci su išli rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, one su se prve propuštale u lift i iz njega, muškarci su im uvek primicali stolicu kada bi sedale.
Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne ustanu ako su sedeli. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, makar samo za trenutak. Muškarci su
otvarali vrata automobila ili bilo koja druga vrata i ženama pomagali da skinu kaput.
Naš život je bio određen s 10 zapovesti, trezvenim rasuđivanjem,  poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu i ispunjavao se plodnim životom s bližnjima.
Naučili su nas da razlikujemo dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značila da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo.
Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila sveska. Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati nisu imali svetlećih pokazivača. Kada već govorimo o
aparatima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio -budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati bar 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan , to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea , Taiwan ili Thailand , a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza - hut ili McDonald's niti za instant kafu, veštačke  zaslađivače. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi.
Novi automobil je koštao 1.000 $, ali ko je imao toliki novac?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena želi muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda.. Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!

(mudrosti s neta)

Uvek je bila drugačija.
Kad je došla u makarsku osnovnu školu, 8. razred, sa frizuricom kao paž  i morskiplavim očima, svet se zaustavio, svi su hteli da joj budu blizu. Obeležila je kasnije mnoga događanja u Makarskoj svojoj posebnom umetničkom vizijom. Nakon mnogih godina i na savremenoj komunikaciji, na blogu, ostvarila je zavidne domete. Mnoge je uvela u svet bloga, između ostalih i mene. I kao zvezda padalica, nestala kad je još mnogo mogla da leti, da sanja, da ostvaruje snove.
Danas se sećam moje učiteljice bloga, moje školske drugarice, moje drage Zlate. Gde ću lepše nastaviti snove ako ne na njenom pačvork jastuku, "More"?

Kamene primorske kuće ostavila mi je na drvetu, da me sećaju na stari kraj

A njen životni partner Nikola, koji nije dugo izdržao bez nje, naslikao je Makarsku koja izranja iz mora.

Kako neke stvari, detalji, mogu svakim pogledom na njih da čuvaju sećanja na drage ljude! A oni traju dok ima onih koji ih se sećaju!

(photos by sanjarenja56)

Pre nekoliko noći meteorska kiša, Perseide, izazvala je poplavu želja...svako je hteo da vidi bar jednu zvezdu padalicu i zaželi želju. A njih gore, daleko iznad nas, ima mnooooogo.
Naravno, ove fotografije nisu moje, samo su interesovanja moja. Uvek me je oduševljavala astronomija, a ove lepe magline izazivale moju radoznalost.

Zar nisu lepe? Orion na kraju, da zasladimo