Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk zapita dedu: "Deda, koliko ti imaš godina?"
Deda odgovori: " Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcine za dečju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta. Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka.
Nisu jos izumeli klima-uređaje, mašine za pranje i sušenje rublja (rublje su jednostavno prali i vešali ga da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na Mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. O lezbijkama nismo uopšte čuli. Muškarci nisu nosili minđuše.
Rođen sam pre računara, paralelnih studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice. Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da joj ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli su da joj kupe i donesu kartu.
Muškarci su išli rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, one su se prve propuštale u lift i iz njega, muškarci su im uvek primicali stolicu kada bi sedale.
Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne ustanu ako su sedeli. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, makar samo za trenutak. Muškarci su
otvarali vrata automobila ili bilo koja druga vrata i ženama pomagali da skinu kaput.
Naš život je bio određen s 10 zapovesti, trezvenim rasuđivanjem,  poštovanjem starijih, ponašanjem prema zakonu i ispunjavao se plodnim životom s bližnjima.
Naučili su nas da razlikujemo dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značila da smo u dobrim odnosima s braćom, sestrama i ostalom daljom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje s drugim porodicama, a ne da deli prostor s neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo.
Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila sveska. Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati nisu imali svetlećih pokazivača. Kada već govorimo o
aparatima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio -budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pričekati bar 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan , to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea , Taiwan ili Thailand , a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza - hut ili McDonald's niti za instant kafu, veštačke  zaslađivače. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi.
Novi automobil je koštao 1.000 $, ali ko je imao toliki novac?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena želi muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda.. Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!

(mudrosti s neta)

srca oko sveta