Kad samom sebi „opalite“ šamar, boli najviše. Tad ste ga sigurno zaslužili.
Spadam u tolerantne, strpljive osobe sa povremenim, retkim nestrpljivim fazama...Običan dan u robnoj kući, spuštam se pokretnim stepenicama. Ispred mene stoji  momče od petnaestak godina.  Stepenice se spuštaju,  a momče ne pokazuje nameru da iskorači. Ako ne iskorači on, ne mogu ni ja, a ne pada mi se baš. Rekla sam  mu:“Siđi!“ i lagano ga gurnula. Sišao je i odhramao teškim pokretima cerebralne paralize, ne osvrnuvši se...a ja sam sebi lupila šamar koji me i danas boli.
I sada, kad hoću da iziđem iz autobusa, a neko se nacrta preko celog izlaza i ne pomera, ne gurnem ga niti mu išta kažem, čak i kad mi se čini da bahato zavitlava. Jer od onog šamara mi još bridi obraz...ne mogu da rizikujem drugi.cerebralna paraliza