Valcer

I teku dani na ovoj ludoj planeti. Vrte se sve brže, nezaustavljivo. Negde sam pročitala da je dan izgubljen ako u njemu nismo primetili ništa lepo. Pa sam počela da se pitam vidim li u svakom danu  i svuda oko sebe nešto lepo. Odgovor: vidim, makar u svom parku. U igri svetla kroz krošnje kestenova i lipa kad ujutro idem na posao. U cvetu kestena u aprilu, u mirisu lipa u maju, u padanju zrelih plodova kestena u septembru, u šarenom lišću što mi prekrije staze u oktobru. Prvi sneg kad prekrije park, pa liči na pejzaž na Tari, lepo je očima, toplo u duši. Sankanje dece  i vesela graja po ceo dan najavljuje raspust. Prvi prolećni pupoljci stidljivo kad provire sa grana, najavljujući novo buđenje prirode, i duša se budi iz zimskog sna. Uvek ima nešto lepo u mom parku, i hvala onoj koja je osmislila stambene zgrade uokvirene parkovima još pre mnogo godina! Tim malim delom prirode započinje mi i završava svaki dan. I ulepšava ga.