Valcer

Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1. maj - i svi su ćutali, samo sam se ja javio:
"To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je nije primio! Nije ni 1. aprila, ni 1. marta, ni februara, januara... U decembru je pozajmio za prasence od teče,
ali mu još nije vratio, i kad god zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u ve-ceu kao da teča može da vidi kroz slušalicu."Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem...Objasnila nam je da je reč o prazniku rada i rekla da svako od nas, kada ga prozove, ustane i kaže čime mu se roditelji bave i šta bi voleli da budemo kad porastemo? Kada je došao red na mene rekao sam:
"Moj tata privremeno radi na železnici, leži na šinama... Svako jutro se obuče kao da ide na posao u staru firmu, koju je sad kupio čika Mile koji je nekada bio
portir, i ode s kolegama da malo leže na pruzi, a mama zalupi vrata i kaže: "Dabogda vam naleteo teretni iz Lapova kad niste hteli sa Miletom u stranku..."
Mama je završila neki teški fakultet, ali u tubi za diplomu sad drži flašicu rakije za koju tata ne zna, pa otpije nekoliko "semestara" čim on izađe iz stana...
Posle se svađa sa komšinicom čiji muž često pijan piški u liftu... a on radi u nekom ministarstvu kao ekspert za nešto...
Inače, mama je nekada radila u banci, ali joj je šefica dala otkaz zato što se ispostavilo da ima previše škole da bi ostala na radnom mestu koje se sviđalo
šeficinoj kozmetičarki, i premalo grudi da bi je prebacili na šalter... Htela je da proda tatinog "juga" i dedin 'Orden rada sa zlatnim vencem' i skupi pare za jaku
"četvorku" - rekli su joj da za te pare ne može da sredi ni kurje oči, a kamoli da nabaci tranzicione grudi...
Na sreću, ona komšinica nije zlopamtilo, pa ponekad pozove mamu da joj za 500 dinara očisti stan... i oriba lift kad se komšija ekspert vrati s posla. Nije komšinici teško da to i sama uradi, ali nema vremena od kada se zainatila da završi srednju školu...
 Kaže da uspešnog muža mora da prati i ambiciozna žena, a i ne može drugačije da je ubaci kod sebe u ministarstvo kao savetnika... Što se onog dela "šta
bih voleo da budem kad porastem" tiče, tu sam baš bio u nedoumici! Mislim, dvoumim se da li da postanem tajkun, kao Đurin tata, u čijoj firmi razredna
popodne radi kao sekretarica, pa joj se i u školi ponekad omakne da Đuri kaže "šefe", ili da postanem političar? Kada smo bili mali, Đurin tata, čika Joca, je
često išao u Zabelu, valjda su tamo imali vikendicu, ali mama nikada nije htela da vodi i Đuru kada bi vikendima išla u posetu. Koliko sam shvatio, on se tamo
aktivno bavio poljoprivredom i izgleda da mu je baš super išlo čim je posle nekoliko godina kupio nekoliko firmi, pa za njega danas rade čak i čika policajci
koji su nekada dolazili po njega da ga vode u vikendicu, a on im lupa zauške, tera ih da rade sklekove i ne daje im platu.
Stvarno ne znam da li to ili da idem u poslanike? Tata je više za ovo drugo, naročito otkad su javili da je neka polugola teta pokušala da uđe u Skupštinu, a on
dreknuo na televizor: "Ostavite je na miru - čula žena da je politika kurva, pa došla kod svojih! Eto, sad imate kvorum!"
Inače, izgleda da se situacija kod tate na poslu popravlja, otkad im je bio u poseti neki fin čika, Rasim, ćale se više ne vraća onoliko ukočen kući - dobili su
neke anatomske uloške za dugotrajno ležanje na šinama, pa sad kaže da mogu tako i do penzije!
Eto, priznajem da mi ni posle svega nije ništa jasnije zašto je taj 1. maj toliko važan datum kad od cele porodice radi samo baka, umesto da se kod kuće odmara i gleda španske serije?
Mada, nije joj loše - po ceo dan sedi ispred nekog WC-a i daje ljudima toalet papir u zamenu za neku siću... Kaže da često sretne i neke od svojih bivših studenata, oni joj daju više para nego što treba - i ne traže kusur.
Otpevao sam mami i tati pesmu koju nas je učiteljica naučila - "Da nam živi, živi rad" - dobio sam šamar od tate, a mama me je gađala diplomom...
Tek sad ništa ne razumem - zašto slavimo nešto što nas sve nervira?
Izem ti praznik kad su svi ljuti na njega!!!

(P.S. Priča nije moja, ali mi se dopala. Na ovom blogu može da se odabere samo jedna kategorija za post. Da li ovo spada u humor ili mudrosti s neta?)

Prvi put u vašem gradu, dođite i uverite se! Naša ogledala pokazaće vam svu radost i tugu vaših života! Jedinstvena ponuda, samo još danas!

Idu svi, da odem i ja? Želim li da vidim svoj život? Možda se vidi nešto što ne znam? Mogu li ponovo proživeti srećne trenutke?

Prvo ogledalo. Mali grad na jugu, tegobne posleratne godine, a otac i majka mladi, srećni i zaljubljeni. Rađam im se, sin jedinac. Ušuškan u njihovim krilima, dojim se ljubavlju. Sa mnom, zauvek će trajati njihova sreća. Ništa ne može pomutiti sjaj ove ljubavi.

Drugo ogledalo. Došli su i odveli oca. Majka ostaje sama sa mnom. Sasvim sam mali, ne razumem zašto mama plače. Zašto tate nema. Tu je negde, doći će...

Treće ogledalo. Na planini smo na jugu, majka i ja  kod dede i bake. Mene niko ne voli. Gledaju me kao da sam za sve kriv. U školi me zovu siročetom. Otac mi umro, kažu. Deda se ljuti za sve što uradim. Kad me kažnjava, kao da ne vidi mene, nego nekog drugog, i batinama ubija u tom nekom sve što ne želi da vidi. Baka me zaštiti kad može, a ne može uvek. Majka ćutljiva, daleka. Prerane bore urezuju se oko njenih očiju. Neka je velika tuga mori. Meni se ne poverava, ne mazi me, ne teši me. Njoj treba uteha.

Četvrto ogledalo. Rastem na obroncima Čemernika, čemerno mu ime. Čini se, turobna planina, na kojoj je život surov. Ali meni su prelepe ljubičaste doline u proleće  i padine prepune borovnica i malina na leto. Znam svaki potok, dolinu, šumu. Znam gde se vuk pojavio, gde se ovca sakrila, gde je orao svio gnezdo. Gde mogu slobodno i nesputano da se krećem, niko da me ne vidi, niko da me ne grdi, bije... Tu me vole sunce, zvezde, mesec, moj večni drug. Na planinskim vrletima zaboravljam da sam usamljeni dečak bez ljubavi.

Peto ogledalo. S dedom gradim kuću. Snažan sam momak, mogu mnogo. Kuća raste, lepa, pored reke, da li ću tu naći sreću?  Deda ne govori mnogo, kažnjava više nego što hvali. Majka ćuti. Udovica koja ne daje sebi drugu šansu. Radim, guši me sredina. Krila bih da raširim, a ne mogu. Odlazim u veliki grad da nađem sebe.

Šesto ogledalo. Radim sve što mogu u velikom gradu. Pišem, reči me oslobađaju, sa svakom pesmom iziđe deo moje skorele tuge i ukoriči se. Pitam se, zašto se tuga u meni ne smanjuje? Objavljujem posvuda, dve hiljade mojih poetskih čeda naseljava se po zbirkama poezije.

Sedmo ogledalo. Ljubav je pribežište. U njenim očima vidim ono što oduvek tražim. Našao sam mirnu luku. Rađa nam se sin jedinac, ima li veće sreće na ovom tužnom svetu? Nas troje pobedićemo sve. Niko neće biti jači od nas.

Osmo ogledalo. Neko drugi se pojavljuje u porodičnom trouglu. Lomi se krhka breza mog samopouzdanja i nade u večnu sreću. Zar za mene ni zrnce sreće ne može potrajati? Uzimam samo svoju garderobu i odlazim, da se nikad više ne vratim. Sin neće razumeti ni preboleti. Ali, ne razumem ni ja zašto je moralo tako.

Deveto ogledalo. Sanjam Svetu Petku koja mi kaže da nisam siroče, da je moj otac u gradu oblika potkovice. Budim se u znoju. Da li je moguće da su me lagali kako je otac umro? Može li san biti jači od jave, od reči najbližih? Razmišljam koji je grad oblika potkovice, tražim ga i nalazim. Odlazim u policiju, pitam za tog i tog...tu je, kažu. Isti policajac koji je onomad odveo mog oca, vodi me njemu. Kad je pozvonio na vratima i sklonio se da pokaže koga je doveo, otac pada...

Deseto ogledalo. Deda je umro, baka, pa otac. Porodica se kruni. Mene poslali na ratište, da rečju i slikom zabeležim zašto je čovek čoveku vuk. Zašto se ratom rešavaju sukobi? Životinja ubija samo kad je gladna, zašto čovek ubija ako je sit? Te slike će me uvek proganjati u noćnim morama.

Jedanaesto ogledalo. Sam tražim svoj put. Boemija mi nadoknađuje pogrešne veze, prazne ljubavi. Tek toliko da se stih napiše, pa ostane, a ljubav zaboravi. Želeo bih da imam životnog druga, samoće mi je dosta. Učinilo mi se da sam je našao, sonetima sam je ovenčao, i opet shvatio da u ovoj zemlji izgubljene duše nema srodnih meni. Sve je naopako.

Dvanaesto ogledalo. Mnoge su knjige iza mene, ime mi nešto znači. Sinu sam dao sve što sam stekao. I više od toga. Osmeh mi je oduzeo. Ja i dalje lutam, bez mnogo prtljaga. Osamljen na padinama Čemernika, u kući koju sam gradio, s dušama onih kojih više nema. I majka ode tiho, kao što je živela. Poželim da me nema, tuga mi legla na grudi, ne da mi da dišem. Samo jedan prijatelj ume da mi olakša i ubedi kako moram dalje, kao da mi je brat, kojeg nisam imao.

Trinaesto ogledalo. Moj broj. Drugima nesrećan, meni srećan. Ono malo sreće koju doživeh u životu, pod tim se brojem dogodilo. Sada sam opet sa kolegama po peru. Vraćene su mi počasti koje sam ranije imao, pa rakijom izgubio. A onda sam video nju. Pojavu kakvu sam sanjao, nestvarnu, odmah mi se omilila. Prilazim, toliko puta sam gubio, mogu još jednom...ali nikad neću znati, ako ne pokušam, da li sam u njoj mogao naći svoju srodnu dušu, svoje životno ogledalo. Odbija me, ne želi nikoga. Patila je kao ja ... Osvojio sam je uz pomoć moje dobre vile, reči. I sada smo srećni. Gde se toliko dugo skrivala, gde smo jedno na drugo čekali? Ne mogu zamisliti život bez nje. Sreću predstavlja niko drugi nego takva žena. Ne, ne želim da vidim sledeće ogledalo. Sami ćemo stvoriti sliku koja će se u njemu videti, uz pomoć Boga koji nas spoji. Niko nas u tome neće sprečiti. Mi smo Ljubav. Mi smo ogledalo.

Kad ste premoreni, najlepše je odmoriti se u kontaktu s prirodom. Baš je lepa ova bašta, izabrala sam je za broj jedan u jednom lepom gradu na jugu Srbije.

I sama priroda se sredila, bez pomoći čoveka.

Ovo staro deblo moglo bi poslužiti za sjajnu ikebanu, zar ne?

A utisak dana predstavljalo mi je ovo obaveštenje!

Svim blogerima želim prijatne pripreme za Uskrs i najlepše moguće proveden najradosniji hrišćanski praznik! Hristos vaskrse!

Dođe Mujo kući uveče pijan k'o letva i zavuče se pored Fate koja je već spavala. Kad se probudio video je čudnog čoveka kako stoji pored kreveta noseći dugu belu haljinu.
- Ko si ti? - upita Mujo.
- Ja sam Sveti Petar!
- Jel' to znači da sam ja mrtav?
- Da!
- Ali, imam još toliko razloga za život, nisam se oprostio od porodice... Moraš me poslati nazad i to odmah.
- Možeš se reinkarnirati, ali postoji kvaka. Mogu te poslati nazad ali samo kao psa ili kao kokošku.
- Onda bolje kao kokošku pošto znam da ima farma odmah blizu moje kuće.
Sv. Petar pljesne rukama, pojavi se svetlost i Mujo se nađe prekriven perjem kako kljuca okolo po dvorištu. Dođe petao do njega i pita Muju:
- Šta, znači, ti si nova ovde, jel' uživaš prvi dan ovde?
- Da, super je, ali imam čudan osećaj iznutra - kao da ću eksplodirati.
- Ma nije to ništa. Nemoj mi reći da nikad nisi snela jaje? Ako nisi, samo se opusti i pusti da sve ide svojim tokom.
I Mujo se opusti i posle par trenutaka izleti jaje. I obuzme Muju milina jer je po prvi put osetio materinstvo. Kad je sneo drugo jaje, obuzeo ga val emocija i znao je da je reinkarnacija u kokošku nešto najbolje u životu što mu se moglo desiti... Ikada!!! Osećaj je bio fenomenalan i taman kad je hteo snesti i treće jaje oseti udarac u potiljak i čuje Fatu kako viče:
- Probudi se, pijana budalo, s.... po krevetu...