Valcer

Za  one koji još nisu bili na blogerskom sastanku, da kažem prvo pravilo: zadnji koji dođe piše izveštaj. Do sada su mnogi pisali lepe izveštaje (Domacica, ja, Krilaandjela, Anam, Voja, Šuky,  Patos, Cicilly, Impresija i verovatno još poneko). Dođe red ponovo na mene, kad se zaputih u Niš. Prvo sam potražila pogodan kafić, ali, zamislite, imali su samo ovo da ponude!

A ja sam tražila nešto mnogo više

I pitala sam da li znaju damu koja pravi ovo

Konačno su stigle njih dve, ne pominjem imena dok se same ne prepoznaju ili ih drugi ne prepoznaju, ali većina zna ko je ko na slici. Stiže kelnerica, pitamo je ima li sladoleda. Ima, odgovara. "Dovoljno?" sledi pitanje. Tek kad je dala garancije da nam sladoled neće izvetriti čim se damo na posao, skoncentrisale smo se na proveru da li je bolji čokoladni, lešnik, iliiiii...svi drugi. Ako se zato vreme nekima štucalo, ima razloga, pominjali smo ih (domacica, Baladašević, Hyperblogger, Tuzna, Patos, Krilaandjela, Voja, Anam, Šuky, Casper, Kammmelija57, Stepskivuk, Biljana, Lilanina, Sanjalice, i neka se javi kome se još štucalo!). Mana sastanka: prekratko! Prednost: sjajno druženje. Treba li ponoviti! O, da, trio fantastiko iz Niš nastavlja započeto.

 (photo by sanjarenja56)

Lelujavi te velovi obavijaju celu. Tvoj hod. Tvoje telo. Kosu. Oči. Tvoje usne. Snove. Želje. U mome si naručju, ljubim te, ali osećam da nisi posve moja. Ima nečeg nedokučivog, neuhvatljivog u tebi, dalekog. Znam da si velika, da je tvoj sjaj jači od zvezda. Znam da si vodič moje neizvesnosti u izvesnost, Beatrice mojih nemira, svetiljka u ponorima moje tame. Znam sve o tebi, i ko si, i šta si, kako izgledaš, o čemu sanjaš. Ne, varam se. Ne znam ništa o tebi. Velovi te obavijaju. Odmotati  ih? Zeleni veo. Lagano leprša, otvara se, talasa oko mene. Tvoja mladost, poezija tvojih pokreta, proleće tvojih ustreptalih čežnji, maštanja. Plavi veo. Ljupkost i vedrina, vernost. Crveni. Da li je to ljubav? Tvoja ljubav? Strast, plamen, izgaranje u vrtlogu ljubavi? Beli. Nevinost, nepovredivost, netaknutost? Lagano odvijam velove, želim prodreti do dna tvoje duše, do tebe, spoznati te celu, pretopiti tvoje ja u moje, želim da nestaneš u meni, duboko, i nikad ne zaželiš izići! Žuti veo. Ljubomora,. Bolesna želja za posedovanjem. Ići dalje? Bezbroj te velova obavija. Crni je podslednji, shvatam sad. Ići dalje? Razderati sve velove, ogoliti tvoju bit? Ići do kraja? Skinuti i crni? I znati sve o tebi?
Ne, draga, znam. Poslednji, najteži i najsmisleniji veo  nikad neću odviti. On je deo tebe, najintimniji deo tvoga bića, ono nešto sakriveno u u svemiru tvoje veličine i unutrašnje lepote.
Ti spavaš pored mene. Srebrni sjaj miluje ti obraze. Spavaj, slatka moja tajno! Kad bih uništio crni veo, ti za  mene više ne bi bila zvezda, ni smisao svega. Postala bi nešto sasvim obično, spoznato. I ne bih u noćima snova ljubio tvoje lice ovim istim žarom, ne bih nestajao u strasnim dokučivanjima tvoje misterije, ne bih mogao uvek iznova biti Ja, osvajač Himalaja tvoje nesaznatljivosti. Neka te obavija  i dalje tvoj crni veo, draga! Neka ostane. I ti ćeš onda ostati!

(Rad je davno napisan na času maternjeg jezika, pod šifrom, i potpuno je zbunio nastavnicu, jer sam se obraćala kao muškarac. Blogeri s dužim iskustvom na ovom blogu već su ga pročitali pre tačno godinu dana, a eto danas, pošto me inspiracija ne služi posle loše plesne večeri, reših da ga ponovim).

    Mnoge sam obale plavio,
    mnogim sam morima snaga bio,
    rečnim se sprudovima igrao,
    jezerskim plažama penio,
    i svuda, baš svuda,
    samo jedan beli žal tražio,
    nežni žal sa školjkom
    u kojoj biser čeka
    samo ja da ga vidim.