Sećam se
očiju tvojih,
rupica smejalica
kraj slatkih usana.
Sećam se
nežnih ruku
što pridržati umeju,
pomilovati znaju,
sigurnost daju.
Sećam se
jer sećanja
još samo imam.
Skupštinskog poslanika zove kum iz zavičaja da pita ima li posla za njegovog malog?!
-'De si kume, šta ima?
- Evo ništa kume, živi se, radi se, sve po malo. Kako si mi ti?
- Ja evo dobro, nego me ovaj moj mali brine. Znaš da mu škola nikad nije išla od ruke, uvek je vukao jedinice, ma ni tu srednju nije završio... Pa sam razmišljao dal' bre imaš tu neki poslić za njega u Vladi Srbije, da ne dangubi po ceo dan?
- Kako da nema, mora za kuma da ima, uvek! Zaposliću ga da mi bude pomoćnik, 3500 E plata, službeni auto, telefon, boli ga uvo.
- Jao kume, nemoj! Mnogo je to, šta će njemu toliki novac, pomahnitaće, znaš da je problematičan. Daj nešto razumnije...
-Dobro kume, razumem. Neka bude asistent moje sekretarice. Plata 1500? Nema kola al' dobiće dobar telefon, račun uvek plaćen, može i Ameriku da zove, šta ga briga!
- Nemoj da se ljutiš kume, ali i to je mnogo, nije ti on za tol'ke pare, skliznuće na neku stranputicu. Daj ako ima neki normalan posao za 200-300 evrića pa da mora malo da razmišlja i da se pomuči, ima li tako šta!?
- E ne može, kume, za to mu treba fakultet!...
Ponekad čujemo neverovatnu priču, kojoj istinitost daje poseban šarm. Preneću vam ovu priču onako kako je meni preneta.Sanja je volela i bila voljena u Sarajevu. Njena velika ljubav krunisana je brakom i dvoje mladih je živelo zajedno sa njegovom majkom u velikoj, bogatoj kući. Lepo su se slagale i poštovale dve žene, dva različita sveta i generacije. Kad se njen muž teško razboleo, život joj se srušio. Na samrti je zamolio Sanju da ne napušta njegovu majku. Dve su žene plakale na njegovom grobu, i dugo tešile jedna drugu. Ostale su zajedno da žive i Sanja se brinula o svojoj svekrvi.Kao što već biva, vreme ublažava rane i često nam Bog pošalje drugu šansu za sreću. Tako je i Sanja upoznala čoveka iz Novog Sada koji ju je zavoleo svim srcem. Zavole i ona njega, ali odbi njegovu bračnu ponudu, jer ne može napustiti svekrvu. Novosađanin se nije lako predavao. Zatražio je da ga njena svekrva primi i porazgovarao je s njom. Predložio joj je da ubedi Sanju da se uda za njega, a on će zauzvrat nastaviti da brine o njoj i ona će živeti s njima. Šta sve čovek ne podnosi da bi došao do voljene! I bi tako, venčaše se njih dvoje i preseliše u Novi Sad, a svekrva ubrzo prodade kuću i dođe k njima. Dobiše decu koju je svekrva odnegovala i pazila kao svoje unuke. Ta je porodica tako složno živela da je stara gospođa posle nekog vremena promenila testament, ostavivši sve svojoj snaji. Kad se preselila u rajske predele, sahraniše je u Novom Sadu, da joj redovno polažu cveće na večnu kuću. 
Koji su zakoni slaganja i ljubavi ljudi? Rekla
bih, samo ljubav. Kad volimo one s kojima živimo, sve je moguće i lako.
Mislila sam na nju dok sam uživala u neponovljivom ukusu, ali se nismo srele. Urmašice i tufahije su mi bile posebna želja, osladiti se propisno, i nisam im ostala dužna.
Lepota [198]
