Pre četvrt veka njen je životni partner otputovao u Singapur na nekoliko dana. Ona nije mogla, nije ni bila pozvana, a bila je trudna, s malim detetom i imala dvoje starih na brizi. On je imao kome da ih ostavi, ona ne.

Uživao je u jedinstvenom Singapuru,  oduševljavao se malim lepim  Singapurkama, obilazio uzgajališta orhideja, skupljao kao sunđer lepa sećanja. Na nekoj krokodilskoj farmi kupio je za nju kaiš od krokodilske kože. Baš lep. Jedino, malo je za tih par dana zaboravio da je ona ostala punačkija od porođaja...i  kupio prekratak kaiš. Ponosno joj doneo, ona ga probala, i mogla samo da konstatuje da je mogao i malo duži da joj kupi... No, brzo se snašla i rekla, s bebom u naručju i drugom bebom u sebi: „Nema veze. Ovaj kaiš će dobiti moja snajka!“
Svi su prijatelji čuli priču o kaišu, i svi koji su imali ćerke, godinama bi komentarisali: „Moja ćerka se malo ugojila...neće stati u tvoj kaiš! Ili „Ćerka mi je taman po tvojoj meri...moći će poneti kaiš“. Kao što već biva, ona je podigla dva divna sina koji nisu zavoleli nijednu od prijateljskih ćerki. Gledali su tuđe.
Četvrt veka nakon što je kaiš stigao u njen dom, stariji sin  je rešio da se ženi. Pred svadbu, svekrva je snajki poklonila kaiš od krokodilske kože koji je na nju čekao četvrt veka!