Posebnu čašu dižem za kumu Blogograda, onoj koja je ovoj virtuelnoj oazi dala ime Blogograd! Vesela, zdravica za tebe!
[ Praznici
]
31 Decembar, 2010 08:49
Blogogradu srećna Nova godina!
[ Lepota
]
28 Decembar, 2010 22:45
Ovih dana samo rezimiramo, pa da to uradim i ja. Lepo smo se blogodružili i u 2010, kao i u prethodnim godinama. Na blog su pristizale nove snage, redovno ili neredovno svraćali su blogeri sa dužim stažom, poneko odlazio, pa se vraćao kad ustanovi da je u ovoj blog oazi lepše nego drugde. Sve kao i u realnom životu. Svako blogersko druženje uživo bivalo je mali praznik pa bi na blogu osvanuo detaljan izveštaj.
Blog je čuvala dobri duh Casper 
Uvek dobronamerno talasao i školu b(g)logovanja vodio je Talas
AnaM se starala da nam osmeh na lica vrati i kad ga negde zagubimo
Lepim stihom i dobrom kuhinjom osvežavala nas je domacica
Šuky, nesanica, stepskivuk, malaino, vesela i krilaandjela doletali su na najlepšim poetskim krilima. Očekujemo njihove prve knjige u 2011.
Unajedina bi nas uvek zamislila i raznežila svojim razmišljanjima, u kojima smo se svi nalazili.
Mandrak 72 je knjigom „Pod svodovima desetog sela“ nastavio lepu tradiciju izdavanja blogerskih knjiga ...biće ih još!
Cicilly je unapredila mnoge blogove, Mesecina nas je često obasjavala, a behappy se brinula da svi budu srećni, kao što joj i ime kaže.
Mira kuglof nas je uvela u ukusni, čarobni svet kuglofa i bermeta.
Pričalica nas je mnogočemu mudrom naučila, hvala joj.
Nastasja nam je kuvala kad bi se domacica umorila. Misha je bio zadužen za unutrašnju i spoljnu politiku. Vilabezkrila je izrasla u vilu s blogkrilima!
Još četrdesetak dragih blogera davalo je svakog dana svoj pečat ovom blogu, neko veštije, neko maestralno, neko sasvim nevešto, ali svako je svoj doprinos upleo u ovaj blog i zato svaki trud ima svoju vrednost. Ne zamerite što sam poimenice pomenula samo blogere sa dužim stažom. U sledeći izveštaj za 2011. ući će svi koji se zadrže ovde i utkaju svoje niti u ćilim zvan blog.rs.
Šta vam želim u Novoj 2011?
Ljubavi toliko da sasvim ispuni vaše srce
Zdravlja taman koliko vam je potrebno
Dobar posao, uspeh u školi, na fakultetu- svako neka odabere šta mu treba!
Želim vam da na kraju godine svako od vas može podvući crtu i zaključiti: bila je uspešna i srećna godina!
[ Recepti
]
27 Decembar, 2010 09:34
Praznici su na pragu. Niste baš neki ljubitelj mešenja i pečenja torti, a ipak ih volite? Hteli biste zadiviti goste svojim poslastičarskim umećem, želite biti sigurni da ćete uspeti u tome, bez mogućnosti promašaja? Trebate jednostavnu, ukusnu, lepu tortu koja se skoro svima dopada? Markiza je pravi izbor. Dajem najjednostavniju varijantu.
Krećemo na slatki zadatak:
Fil: Mikserom umutite 125 g maslaca sa 50 g šećera u prahu i 4 žumanca, dodajte 200 g mlevene čokolade ("Čokoleva") ili rendane ili otopljene čokolade.
Umutite mikserom 4 belanca i dodajte smesi. Sve dobro umutiti.
Obložite folijom šerpu od 3 litra. Uzmite 300 g piškota i umačite ih u mlako mleko, pa ih poređajte na dno šerpe i polovine piškota kao tarabu uza zid šerpe. U sredinu uspite fil, a u fil zabodite preostale mlekom okvašene piškote. Stavite u frižider da se stegne do sutra.
Sutradan tortu istresite pomoću folije na tanjir i premažite sa dva umućena šlaga iz kesice ili slatkom pavlakom. Uživajte!
Krećemo na slatki zadatak:
Fil: Mikserom umutite 125 g maslaca sa 50 g šećera u prahu i 4 žumanca, dodajte 200 g mlevene čokolade ("Čokoleva") ili rendane ili otopljene čokolade.
Umutite mikserom 4 belanca i dodajte smesi. Sve dobro umutiti.
Obložite folijom šerpu od 3 litra. Uzmite 300 g piškota i umačite ih u mlako mleko, pa ih poređajte na dno šerpe i polovine piškota kao tarabu uza zid šerpe. U sredinu uspite fil, a u fil zabodite preostale mlekom okvašene piškote. Stavite u frižider da se stegne do sutra.
Sutradan tortu istresite pomoću folije na tanjir i premažite sa dva umućena šlaga iz kesice ili slatkom pavlakom. Uživajte!
[ Slikopisi
]
26 Decembar, 2010 11:53
Dok sneg pada, tako mi se putuje! I odnekud iz dubine memorije mog kompa izranjaju neke lepe zaturene fotke. Kako bih volela da sam sada tamo!
Nisam ranije bila u Milanu i očekivala sam da je to ogroman industrijski grad bez duše. Umesto toga bila sam prijatno iznenađena. Grad u kome je 2009. održan svetski kongres sa 11000 učesnika i gdje su se mogla čuti naučna saopštenja iz svih ćoškova sveta, 
jeste grad mode i umjetnosti, uređen, lep, sa prekrasnim fasadama i parkovima, sa mnogo zelenila. A kad se zatvore kongresna vrata, što najprije videti, čima dopuniti svoj dnevnik lepota? Najveća dragocenost je svakako La Scala, prestižna opera, u koju se ulazi kao u hram muzike. Spolja i ne izgleda tako velika, a unutra oči se ne mogu odvojiti od lepote. A slušati operu u Skali jeste nešto što unapred samoj sebi nisam verovala, a i sada mi zvuči bajkovito. 
Predveče je najlepše prošetati od Skale kroz prelepi prolaz Viktora Emanuela
do katedrale Duomo, druge po veličini u Italiji i treće u svetu, bijele čipke u kamenu.
Treba vidjeti i spomenik geniju, Leonardo da Vinči.
A noćne ture obilazaka Pinakoteke Brera sa draguljima umetnosti bile su prepune. U hramu umetnosti svako se divio nekoj drugoj slici. 
I šta na kraju reći? Milano, prvom prilikom moram ti se vratiti!
(photos by sanjarenja56)
[ Lekopisi
]
25 Decembar, 2010 09:52
Jedna od meni najdražih priča iz ordinacije dogodila se pre više godina. Baš nimalo nema veze s onim čime se inače bavim, ali znam da se nije slučajno odigrala. Sve u životu ima svoj razlog.
Veoma naporan dan u ambulanti, ne znam ko tog dana nije došao, i zakazan i nezakazan. Umorna, jedva čekam kraj. Sestra mi najavljuje hitan slučaj. S tom dijagnozom, nefrotski sindrom (otoci uzrokovani oboljenjem bubrega) pacijent se obavezno prima odmah. Otvaraju se vrata i pacijentkinja ulazi beskonačno polagano…nikad da dođe do stolice…otečena, sa opuštenom retkom kosom, kreće se i govori veoma sporo. Pitam i listam podebeli svežanj papira koje donosi. Uradila je podosta, dovoljno da se odmah pokaže da uputna dijagnoza nije tačna. To znači da nije moja nadležnost….ali njoj nije dobro. Listam papire, među njima jedan izveštaj s lekarske komisije. Piše zanimanje. Daktilograf. Da li daktilograf može raditi svoj posao sporo? Ne, brzina je prvi zakon u tom poslu.
“Otkad ste tako spori?” pitam je.
“Četiri godine..žalim se…niko mi ne veruje!”
I dijagnoza na tacni servirana. Napišem izveštaj, i uput koleginici endokrinologu :”Draga moja, ako mislite isto kao i ja, uzmite ovoj dami krv za tireohormone i odmah joj počnite terapiju. Mislim da je zapuštena hipotireoza”. Objasnim joj kako da nađe koleginicu i ona ode.
Prođoše dve nedelje, meni opet neviđena gužva u ambulanti, ako još neko uđe preko reda, izgubiću koncentraciju za one koje sam primila…a ulazi nepoznata žena. Dižem strogo obrve, zašto ulazi a da sestru nije pitala…ona ide brzo prema meni isturajući izveštaj napred, kao štit. Izveštaj moj…žena nepoznata. Gledam papir, pa nju, zbunjeno, kad li se ona nasmeja: ”Doktorka, to sam ja!” To je ona ista beskrajno spora žena, ali ni nalik na nju…Ova je bez otoka, brža, sveža. Izgleda sasvim dobro.
“Samo sam došla da Vam se pokažem. Mnogo Vam hvala!”
Na izveštaju s druge strane endokrinolog mi je poručuje da je dokazala sasvim zapuštenu hipotireozu i odmah dala terapiju, od koje je žena zasijala, vratila se u život. Nikakve veze nema s onim što radim…nikad je više nisam videla…ali se i danas nasmešim kad se setim kako ulazi sa izveštajem koji jedva čeka da mi pokaže.
Nakon Černobilske katastrofe oboljenja štitaste žlezde ima veoma mnogo…maltene svaka četvrta žena…neretko i muškarci. Ako se ne misli na vreme, oboljenje biva zapušteno i liči na neka druga teška oboljenja….a ovo se jednostavno rešava, trajnom terapijom u jednoj jutarnjoj dozi.
Veoma naporan dan u ambulanti, ne znam ko tog dana nije došao, i zakazan i nezakazan. Umorna, jedva čekam kraj. Sestra mi najavljuje hitan slučaj. S tom dijagnozom, nefrotski sindrom (otoci uzrokovani oboljenjem bubrega) pacijent se obavezno prima odmah. Otvaraju se vrata i pacijentkinja ulazi beskonačno polagano…nikad da dođe do stolice…otečena, sa opuštenom retkom kosom, kreće se i govori veoma sporo. Pitam i listam podebeli svežanj papira koje donosi. Uradila je podosta, dovoljno da se odmah pokaže da uputna dijagnoza nije tačna. To znači da nije moja nadležnost….ali njoj nije dobro. Listam papire, među njima jedan izveštaj s lekarske komisije. Piše zanimanje. Daktilograf. Da li daktilograf može raditi svoj posao sporo? Ne, brzina je prvi zakon u tom poslu.
“Otkad ste tako spori?” pitam je.
“Četiri godine..žalim se…niko mi ne veruje!”
I dijagnoza na tacni servirana. Napišem izveštaj, i uput koleginici endokrinologu :”Draga moja, ako mislite isto kao i ja, uzmite ovoj dami krv za tireohormone i odmah joj počnite terapiju. Mislim da je zapuštena hipotireoza”. Objasnim joj kako da nađe koleginicu i ona ode.
Prođoše dve nedelje, meni opet neviđena gužva u ambulanti, ako još neko uđe preko reda, izgubiću koncentraciju za one koje sam primila…a ulazi nepoznata žena. Dižem strogo obrve, zašto ulazi a da sestru nije pitala…ona ide brzo prema meni isturajući izveštaj napred, kao štit. Izveštaj moj…žena nepoznata. Gledam papir, pa nju, zbunjeno, kad li se ona nasmeja: ”Doktorka, to sam ja!” To je ona ista beskrajno spora žena, ali ni nalik na nju…Ova je bez otoka, brža, sveža. Izgleda sasvim dobro.
“Samo sam došla da Vam se pokažem. Mnogo Vam hvala!”
Na izveštaju s druge strane endokrinolog mi je poručuje da je dokazala sasvim zapuštenu hipotireozu i odmah dala terapiju, od koje je žena zasijala, vratila se u život. Nikakve veze nema s onim što radim…nikad je više nisam videla…ali se i danas nasmešim kad se setim kako ulazi sa izveštajem koji jedva čeka da mi pokaže.
Nakon Černobilske katastrofe oboljenja štitaste žlezde ima veoma mnogo…maltene svaka četvrta žena…neretko i muškarci. Ako se ne misli na vreme, oboljenje biva zapušteno i liči na neka druga teška oboljenja….a ovo se jednostavno rešava, trajnom terapijom u jednoj jutarnjoj dozi.
