„Ogledala smeha! Ogledala sreće! Uđite i zaboravićete sve svoje brige!“ Ljudi izlaze nasmejani. Moje brige? Svako ima pravo na nadu.
Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo ribarsko selo kupa se u mirisnoj peni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci letnjeg predvečerja. Prve kresnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici. Topla reč majci, pa meni. Šesti razred osnovne. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smeškao! Osmehujem se srećno u krevetu. Postajem devojka. Svi smo srećni. U ogledalu vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim.
Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno leškari svetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici. Ona je odličan drug, ta Mare. Razume svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna reč „Laku noć, deco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovne. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumevanje. Kad bih mogla pomoći!
Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za poslednju nit tvog razumevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, deco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“
Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune besa i ljubomore. Besne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživeti? Do jutra prazno je njegovo mesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovne. Razumem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me ne bi bolelo.
Peto ogledalo. Uzburkano more. Vetar huči i raznosi mrtva tela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno. “Sve je gotovo. Promašeno“. Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je hteo u večnost bez zaborava. A ja bih želela sliku s prvog ogledala! Samo to!
Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo ribarsko selo kupa se u mirisnoj peni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci letnjeg predvečerja. Prve kresnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici. Topla reč majci, pa meni. Šesti razred osnovne. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smeškao! Osmehujem se srećno u krevetu. Postajem devojka. Svi smo srećni. U ogledalu vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim.
Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno leškari svetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici. Ona je odličan drug, ta Mare. Razume svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna reč „Laku noć, deco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovne. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumevanje. Kad bih mogla pomoći!
Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za poslednju nit tvog razumevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, deco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“
Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune besa i ljubomore. Besne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživeti? Do jutra prazno je njegovo mesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovne. Razumem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me ne bi bolelo.
Peto ogledalo. Uzburkano more. Vetar huči i raznosi mrtva tela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno. “Sve je gotovo. Promašeno“. Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je hteo u večnost bez zaborava. A ja bih želela sliku s prvog ogledala! Samo to!
