Obućar nas je pravio s mnogo ljubavi. Znao je da ona voli baš takve, elegantne, jednostavne, udobne crvene cipelice, i namenio nas je njoj za rođendan. Oduševila se kad nas je uzela u ruke, zagledala sa svih strana, bojažljivo obula i oduševila se!
"Kako su udobne! Kako su lepe!"
I odmah je iskombinovala sve prema nama, morala je crvena tašna da se nađe, crvena bluza, crveni nakit...sve uz nas, da nam ništa ne kvari sklad i lepotu! U svim svečanijim zgodama obukla bi svoj crnocrveni komplet i obula nas. Pojavila bi se u društvu i muškarci bi uzdahnuli. Verujemo da su i nas primetili, ne samo njen šarm, njen osmeh koji pleni, njene blistave oči. Kad bi je njen omiljeni partner zavrteo u ritmu bečkog valcera, ona bi zasijala, a mi smo se srećno vrtele po parketu. Niko nije umeo lepše da pleše s njom, nikoga ona nije više volela...a mi smo znale, kad bi nas osmehnuto obuvala, da će videti njega. Nismo se ljutile ni kad bi nas ponekad izula, kad bi odbacila i druge delove svoje crnocrvene kombinacije, kad bi bila s njim. Znale smo da će nas posle još srećnija obuti.
Ne znamo gde sve nismo bile, koje smo lepe gradove obišle, gde smo je sve nosile. Ako bi trebala obuću za ceo dan, u kojoj joj se noge ne bi umorile, birala je nas, i kompletirala sve prema nama. Ali vreme je prolazilo i mi smo bivale sve starije, pomalo oštećene, neravnomerne crvene boje. Žalila je za našim starim sjajem i na komentar: "Sve ti je lepo, samo su ti cipelice stare!", odgovorila bi "Nema lepših!".
I sada smo u njenom ormariću, čuva nas za posebne trenutke. Ne obuva nas često, jer je svako nošenje podseća na njega. A on je više ne vrti u najlepšim valcerima. I ne šeta lepim gradovima s njom.
