Valcer

Moj blog danas slavi rođendan, godinu dana otkad sam se (na nagovor milord55 i blogamimoga) stidljivo otisnula u blogovske vode, u krhkom čamcu početnika. Malo je vremena prošlo dok nisam stekla prvo virtuelne, zatim i stvarne prijatelje, sestru, blog-ćerku, dok nisu učestala druženja uživo, dok nisam shvatila da se ovde sreću neki normalni ljudi svih generacija. Lično se smatram bogatijom posle brojnih pozitivnih iskustava na ovom blogu. Dobro, de, ima i drugačijih, ali naučismo da se zaobilazimo. Šta je to karakterisalo ovaj blog? Od početka rekoh da će to biti sendvič od plesa, smeha i razmišljanja. Tako i bi. Za godinu dana objavila sam preko 300 postova, delom svoje pesme i razmišljanja, isto toliko smehovitih priloga i nešto fotoigrarija. Ovde smo se upoznavali, zajedno smejali i tugovali, tešili i podržavali. Pokušaću sa nekoliko fotki da napravim rezime mog bloga. Kako ste ga vi doživeli, saznaću kroz komentare, jer blog prvo pišemo zbog sebe, a zatim i zbog drugih.

 Ko je za ples?

Obožavam mace

Volim smeh

Zamolila sam Zvonka Bogdana da otpeva "Ko te ima, taj te nema" i "Ne vredi plakati".

A sada molim da se poslužite tortom! Za svakoga ima adekvatno parče!

Ženska verzija:
Žena 1: O, bila si kod frizera! Kosa ti izgleda fantastično!
Žena 2: Misliš? Nisam baš sigurna. Kad sam se na kraju pogledala u ogledalo, nije mi se baš dopalo. Ne čini ti se da je previše neuredno?
Žena 1: Ma kakvi! Izgleda prosto savršeno! I ja bih volela da imam takvu frizuru, ali je moje lice previše široko. Ja imam peh da ne mogu da nosim svaku frizuru.
Žena 2: Uopšte nisi u pravu! Meni se čini da je tvoje lice pravilno i da ti sve pristaje. Tebi bi sigurno stajala ova stepenasta frizura koja se sad nosi. I ja sam tako htela da se ošišam, ali sam odustala jer bi to samo naglasilo moj predugačak vrat.
Žena 1: Šta? E sad stvarno preteruješ! Ja bih sve dala da imam takav dugačak vrat kao što je tvoj. Kako bi ti tek bila nezadovoljna da imaš ruke debele kao što su moje!
Žena 2: Šališ se! Znaš ti koliko žena bi volelo da ima ruke kao tvoje? Pogledaj samo kakve su moje! Za razliku od tebe, ja nikad u životu ne bih mogla da obučem majicu bez rukava!

Muška verzija:
Muškarac 1:  Šišao si se?
Muškarac 2: Da.

Nova dijeta
…ne prežderavaš se
…ne piješ
…ne pušiš
…ne upražnjavaš seks
 
I za 14 dana….
IZGUBIŠ DVE NEDELJE!

Čovek je sedeo na stanici metroa u Vašingtonu i počeo da svira violinu. Bilo je hladno decembarsko jutro. Svirao je šest Bahovih komada oko 45 minuta. Za to vreme, pošto je bilo radno jutro, izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu, najveći broj njih odlazeći na posao. Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi, a onda požurio da stigne na vreme. Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda. Nakon nekoliko minuta neko se naslonio na zid da ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda. Očito je kasnio na posao. Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak. Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu. Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući. Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji, bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje. Za 45 minuta sviranja,
samo šestero ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku. Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom. Sakupio je 32 $. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio. Niko nije zapljeskao niti je pokazao bilo kakvu reakciju. Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell, jedan od najboljih muzičara sveta. On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara. Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu gde je karta koštala 100$.

Ovo je stvarna priča. Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji, ukusu i prioritetima koje ljudi imaju. Osnovno pitanje za eksperiment je bilo:

Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?

Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari onda tako propuštamo?

Uhvatio Mujo zlatnu ribicu, te mu ona htela ispuniti želje. On joj reče:-"Plivaj mala ribice, plivaj, meni nije potrebno nikakvih želja. Samo ti živi".
Vide ribica kako je Mujo jedna dobra i osećajna osoba i odluči mu svejedno učiniti da bude jako srećan u životu. I tako Mujo putem kući na tlu pronađe loto listić. Čim uđe u stan i upali TV- vidi da je dobio jackpot. Zaređale su sve jedna sreća veća od druge. Izbegao saobraćajku, dobio zgoditak na lotou, nagradno putovanje u Indiju...U Indiji je upoznao najlepšu ženu koju je ikada u životu video i ona se zaljubila u njega. Naravno, Mujo je oženi i bude srećan. Jedino što ga je u životu mučilo bila je crvena tačka na čelu njegove žene.  Razmišljao je o njoj. Kopkalo ga je da li je to mladež, da li je nacrtana, čemu sve to...Jedne noći kad je žena spavala tiho joj se približi i proba noktom zastrugati da vidi hoće li se tačka obrisati. I tačka se obriše, a ispod se ukaza tekst:
"Čestitamo, dobili ste Renault Megane!"