Čežnjo duga razumom sapeta
Željo strašna, ne mogu te ugušiti
Misli su moje druga našle
Ruke pružam, treba li ih odseći?
Reči jure, bujica se valja
Oči plamte, ponori duboki
Usne se smeše, ne mogu se odupreti
Smeh, tvoj smeh odzvanja u meni.
Smeh je na usnama mojim
U ledenoj duši paklena vatra gori
Ko ledeni kip noći provodim
Ruku tvoju čekam da jad svoj istopim.
U tišini groznoj
Nemi vrisak razum mi razara
U očima se tvojim gubim
Pogled nežan i očaj me obuzima.
Ko škrtac stari nad vremenom stojim
Vreme, stani! Prošlost je u meni
Budućnost više ne postoji
Bole, bole me grudi
(Jovan Ikonomovski)
