Košava nije prestajala celog dana, mislila sam da će me oduvati. Podsetila me na buru mog detinjstva, neobično jak vetar koji lako čupa bolove iz korena, baca ljude u more, okupa neplanirano one koji se neoprezno nađu na obali. Jednom me zamalo zalepila za staru kuću na nizbrdici sa Kačićevog trga, drugi put umalo utopila u moru. I drugi su imali dogodovština vezanih za buru koliko voliš - ili ne voliš. Bratanica je trebala da se porodi kad je orkanska bura okovala grad, nije se moglo iz kuće izići. Kako otići do porodilišta? Nikako. I beba je strpljivo čekala, pa kad je sedmog dana bura oslabila, beba se brzo javila da želi na slobodu, dok se bura ne predomisli pa ne počne ponovo da luduje.
Nikad nisam dobre volje kad ovako duva, smeta mi da spavam, vrtim se kao ringišpil u krevetu, a danju me od uredne frizirane dame pretvara u čupavo čudovište koje ne voli da se pogleda u ogledalo. Voli li neko košavu, buru? Ima li takvih? Ne verujem, ali samo tako pitam.