Poče domacica da deli zadatke, nesanica prihvati štafetu i ja dobih od nje zadatak. Pa dobro, da vidimo kako bih napisala ljubavno pismo.
Najdraži,
nikad neću zaboraviti valcer "Jesenje lišće" u kome smo se našli, prepoznali, počeli shvatati da nam ples kaže ono što nismo ranije razumeli, da smo stvoreni jedno za drugo. Ples ne greši nikad, s kim se u njemu srodiš, za toga si stvorena, znala sam to i odlično osetila kad si me poveo veštim plesnim koracima. Sala je bila premalena za raskošni valcer. A cela dvorana bila je tesna za emocije koje su tada počele da se bude. Otada, svaki pogled govorio je više od sata pričanja, svaki osmeh imao je snagu dogovora, svaki gest je nama značio mnogo, drugima verovatno ništa. I kad bi se osmehnuo, sunce bi zasjalo. Kad bi mi pružio ruku, srce bi stalo. Kad bismo sedeli blizu, tela su se sama tražila, magnetski, nastojala da premoste razmak između nas. Jednostavno je bilo zavoleti te. Lako je bilo uživati u tebi. Teško je bilo shvatiti da to ne može trajati večno, da ima jačih sila od nas, da u igri života neko drugi deli karte sa rokom trajanja. Nisam to nikad shvatila, ali morala sam prihvatiti. Zato ostani među anđelima, milo moje. Tamo ćemo se, nadam se, jednom ponovo sresti.
L.....
A sada prozivam sledeće drage blogere da i oni napišu ljubavno pismo: Pinokio, Patos, Voja, Baladašević, Krilaandjela.
