I došlo je vreme za promociju dve bajkovnice naše, domaće naslednice Hans Kristijan Andersena. Nije ni sanjao Andersen da će dobiti naslednicu na ovim prostorima. Pa dobio. Zove se Jelena Jergić, Pričalica. Njene dve bajkovnice “Jezerska princeza” i “Pričom da ti kažem” beogradska čitalačka publika moći će da vidi i ponese s promocije u ponedeljak 13.6. u 17 h, Resavska 78. Jelena je kao uvažena članica književnog kluba “Scena Crnjanski” izabrala svoj matični klub za književno predstavljanje bajki i poučnih priča, knjiga koje će svako ko ima dete ili unuče (ili neko njegov ima dete) poželeti da tom detetu pokloni i čita. Verujem da će sledećih dana na blogu osvanuti utisci s promocije i impresije nakon čitanja njenih priča.
Verujete li u duhove? Ne? A u dobre duhove? Da? E, i ja verujem. Zbog dobrog duha Casper tradicionalno sastajalište blogera "Moskva" zamenili smo novim mestom gde ima odličnog sladoleda, "Le fre", na recimo pola puta između nje i mene. Povod: Mandrakova knjiga "Priče iz desetog sela". Razlog: od početka zajedničkog blogovanja, od njene pojave na blogu, avgusta 2008, želim da upoznam kraljicu mudrih saveta, dobrog duha koji bdi nad ovim blogom, onu koja pravi najlepša čarobna putovanja, Casper. Nešto nas ranije put nije nanosio bliže jednu drugoj, pa se susret nije ni dogodio. Ali kad se pruži, prilika se hvata u letu. Malo je pomogao i najmlađi bloger, mian, malo sladoled, tek susret se desio. Sve iznad očekivanja. Ulazi naša domaća Andželina Džoli. Sreća da je ona mene poznala, inače se moglo desiti da joj kažem: "A ne, TV je iza ugla, pogrešili ste!". Šta je dalje bilo? Ko je štucao, zna. A štucalo se unajedinoj, Baladaševiću, krilaandjela, Cicilly, Stepskom vuku, Pinokio, Iluziji, domacici, anam, mandraku, Šukiju, behappy, mesecini, Talasu, svima koji bi nam se sigurno rado pridružili da su mogli. Hoće li biti nastavaka? Hoće, naravno, tek smo počele priču, imamo još mnogo tema za razgovor. A ima i još sladoleda.
O vaspitanju dece uvek sam imala drugačije stavove od većine ljudi, pa su bivali iskreno iznenađeni kad bi se moje metode pokazale uspešnijima od njihovih. Vaspitavanje sam započela još za vreme trudnoće, dobrom muzikom. Nisu bebice smele da čuju ništa što stvara pogrešan muzički ukus. Tom istom muzikom (najčešće Betovenova “Za Elizu”) su uspavljivani prvih godinu dana. Stalan vaspitni rad, začinjen bezgraničnim količinama ljubavi, počela sam prvih dana života bebe i najintenzivnije sprovela do treće godine. Do tada se oblikuje mali čovek. Od navršene godine dana dobili su sladoled tokom 365 dana u godini, svih sledećih ohoho godina. Onda dete nema problema sa grlom (krajnici ostanu sačuvani) niti sa stomakom. Sa godinu dana znali su gde šta stoji, postojao je asortiman igračaka za svaku prostoriju koje su se samo tu koristile i veoma brzo i lako sređivale po završetku igre. Tražili smo edukativne igračke, koje su pomagale u kreiranju male ličnosti. Od početka treće godine čitali smo mnogo, prvo ceo asortiman bajki, pa smo sa 4-5 godina prešli na astronomiju (“Kratka povest vremena”, Stiven Hoking, toplo preporučujem). Televiziju su dobili tek sa navršene 3 godine. Sa 2,5 godine smo krenuli u dečje pozorište, sa 4 na sportske aktivnosti (karate). Putujući i vozeći se, vreme smo prekraćivali matematičkim igrama. Znalo se vreme za obroke, igru, za spavanje. Nema kasnih boravaka niti noćnih skitanja s roditeljima. Sve posle treće godine, do sedme, jeste glancanje i poliranje ličnosti. S polaskom u školu formiran mali čovek ima izgrađene higijenske i radne navike, a rad roditelja biva sve manji. Dok mnogi roditelji intenzivno uče s decom, moja deca su učila sama, i jedino kad bi se zapetljali u nečem težem, pitali bi. Na roditeljskim sastancima samo ja nisam znala do koje se lekcije došlo, a s mojom decom nikakvih problema u školi nije bilo.
Onda dođe period kad osetite da je vaspitavanje okrenulo svoj smer, kad vi počinjete da učite od svoje dece, negde oko 13 godina. Ponosni ste na svaku informaciju koju dobijete od njih, na svaku životnu lekciju koju oni vama daju. Ako tada još oni uče od nas, a mi nemamo ništa da naučimo od njih, potpuno smo omanuli kao roditelji.
