Valcer

Danas ću baš biti kratka. Dobila sam misao u skladu s mojim nickom. Lako ćete pogoditi ko prosipa iskrice mudrosti po blogu. Jovan s.s., naravno. Bilo bi lepše kad bi to češće radio, bez povlačenja u ilegalu, što mu je u poslednje vreme česta navika.
Dakle, evo misli dana:

Sanjareći možeš osećati da letiš, a ne osetiti bol pri padu.

Ovo je jedna od najkorisnih ideja sa NLP seminara.
Naime, veoma je korisno da izbacimo iz rečnika fraze "moram da" i "treba da". A evo i objašnjenja zašto:
Rečenice koje počinju sa "moram da" i slično, spadaju u emocionalne konstrukcije koje se nazivaju ograničenja.
Verovali ili ne, svaki put kada izgovorite rečenicu "moram da..." vaš organizam pretpri mikrostres. Rađeni su brojni eksperimenti koji ovo potvrđuju. Ovaj stres nastaje iz razloga što se neka radnja predstavlja mozgu kao "na silu", i kao nešto loše što ne bismo radili svojom voljom.
Primeri:
"Moram večeras da operem kosu"
"Moram da svratim da odnesem CD"
"Treba da uplatim Internet"
"Moram da se vidim sa Jovanom"
Svaka od ovih rečenica izaziva mikrostres. Sada, kada znam za ovo, u svom okruženju osluškujem i uočavam na stotine ljudi koji kompletan svoj dan popunjavaju ovakvim rečenicama. Ti ljudi nisu ni svesni koliko im te rečenice oduzimaju energije. Jednostavno, kada se dan završi, nekako su ispijeni i isisani od svih tih stvari koje su tog dana morali da urade.
Ovo možete sami na sebi da osetite. Zapamtite dobro ideju ovog teksta, i prvi sledeći put kada budete izgovorili rečenicu "Moram da..." obratite pažnju na vaše telo. Osetićete negde, na nekom mestu, nešto poput stezanja, gušenja, pritiskanja... neko u grudima, neko u stomaku, neko u potiljku... varira od osobe do osobe, ali osećaj je uvek isti: ograničavanje slobode koje nam izazove mali stres.
Ono što je fascinantno: Dodatak "Moram da..." degradira čak i radnje koje su veoma pozitivne i dobre za nas, i snižava im vrednost. Pogledajte kako neke naizgled fantastične stvari gube na vrednosti i utapaju se u sivilo kada stavimo "Moram da" ispred:
"Moram da idem u banku da podignem platu"
"Moram da se vidim sa dečkom"
"Treba da krenem na Maldive za nedelju dana"
"Moram da odem na masažu večeras"
"Ne mogu sada, moram da idem na neku ludu žurku"

Šta je alternativa? Vrlo prosto. Umesto "moram da" i "treba da", slobodno izrecite celu rečenicu kao da ćete to uraditi:
"Večeras ću da operem kosu"
"Idem da odnesem CD"
"Idem da se vidim sa Jovanom"
"Videću se sa dečkom"
"Večeras idem na masažu"
Vidite? Rečenice imaju isti smisao, a primećujete li koliko sada deluju rasterećenije kada ih izgovarate? Kao da je ceo život pesma, i kao da uživate u svemu što radite jer se to jednostavno dešava.
Ako usvojite ovo, primetićete vrlo brzo da vam koristi. Nagon toga slobodno počnite polako da prenosite ovu ideju svojim prijateljima.

Ovo je priča o jednom čoveku koga bih nazvala Tragačem.
Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovek čiji život predstavlja traganje.
Tako jednog dana jedan Tragač oseti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.
Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo pre nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog prolećnog cveća. Sa svih strana brežuljak beše ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.
Iznenada oseti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između belog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.
Pusti da mu pogled kao leptir preleće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom belom kamenu:
Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana.
Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:
Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice.
Tad se Tragač oseti jako uznemireno. To predivno mesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmernom tugom, sede na travu i zaplaka.
Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, videvši nepoznatog čoveka krenu prema njemu. Neko vreme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.
" Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim gradom? Kakav užas se ovde dešava? Zašto ima toliko mrtve dece zakopane na ovom mestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i nateralo ga da napravi dečije groblje?!"
Starac mu odgovori:
" Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu svesku i da zapiše: levo, to šta ga je obradovalo i desno, vreme trajanja te radosti.
Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dve? Tri i po?… Zapiši.
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i ? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog deteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.
Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što verujemo da je to jedino istinski proživljeno vreme..."

Priča je s neta, poučna. Saberite svoje životne radosti! To je jedino istinski proživljeno vreme!