Pera i Đoka krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih strašna oluja. Sklonili se na neku farmu i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
 "Ma znam da je napolju grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući," reče udovica.
"Ne brinite," reče Pera, "mi ćemo prespavati u štali, a čim se vreme popravi, odlazimo."
Žena pristade i njih dvojica prespavaše u štali. Ujutro se vreme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju.
Oko devet meseci kasnije Pera je iznenada dobio pismo od nekog advokata. Trebalo mu je neko vreme da shvati da se radi o advokatu one zgodne gospođe sa farme. Ode on kod Đoke, pa ga pita: "Čuj, sećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?"
"Da, sećam se," odgovori Đoka.
"Jesi li ti možda usred noći ustao i posetio gospođu?"
"Pa, jesam." reče Đoka zacrvenevši se. "Moram priznati da jesam."
"I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umesto da joj kažeš svoje?"
Đoka je prebledeo. "Da, jesam - sorry, stari. Zašto pitaš?"
"Nedavno je umrla i sve mi ostavila" reče Pera.
zima