Valcer

Neke stare staze uvek iznova vuku. Nisam celovita dok njima ne prođem. Dok ne vidim more kako viri kroz grane bora

Staze prekrivene borovim iglicama. Miriše smola borova, opojni miris koji seća na najlepše dane.

Lepo je videti kako se sunce igra kroz lišće masline u naručju stare planine

Gde se skriva zmija, gde veverica?

A onda staza dovede do starih kamenih vrata iza kojih stanuje večnost.

(photos by sanjarenja56)

Šiša Mujo na Baščaršiji mušteriju, a Haso proviri, pa pita: "Jel' gazda Mujo, kad bi me mog'o ošišat'?"
Za dva sahata, neb' moglo prije."
"Hajd' uzdravlje!"
I nema Hase dva dana, a onda opet ista priča...
"Za sahat i po dođi" veli mu Mujo...
Opet ga nema koji dan, pa kad dođe ponovo će: "Kad bi moglo?"
"Za sahat". Ode Haso, a Mujo zovne šegrta:
"Kemo, sine, deder vid' kud ide ova budala, kad se ni jednom ne vrati na šišanje".
Ode Kemo i vrati se, a sve se smijulji...
"Đe ode, Alaha ti, ona budala?"
"Kod gazdarice, gazda."

Svi volimo da čujemo reči ljubavi.
Da li je to baš neophodno?
Kazuje li se ljubav rečima?
Ne.
Ali volimo reči.
Kad nam neko pogledom kaže da smo centar njegovog sveta, kad zadivljen zastane u hodu pri pogledu na nas, treba li išta reći?
Ne.
Kad njegov ovlašni dodir sadrži toplinu sunca, kad poljubac ima vrelinu svih vulkana, treba li nešto reći?
Ne.
A kad sve to ne postoji, kad se oči radije susreću s nekim drugima, kad se zamišljeni pogled ukršta sa beskonačnošću, a ne s dubinom naših očiju, vrede li reči?
Ne.
Kad se na jednostavno pitanje danas dobije jedan odgovor, a sutra drugi, kad se beži od odgovora na suštinska pitanja, vrede li knjige reči,  beskonačne izjave ljubavi?
Ne.
Ispred mene izbor,  jedan topli pogled ili tona praznih ljubavnih reči.
Šta biram?
Pogled, naravno.
Šta biste vi izabrali?

Znate da retko postavljam video klipove. Ovog puta izuzetak. U ekipi pleše neko meni veoma značajan, poseban, izuzetan...znam da će ga neki lako prepoznati . Uživajte u dobrom plesu!

I dođe taj dugo očekivani lep dan. Ekipa snova u sastavu
 
krenula je za Sremske Karlovce. Baladašević nam nije pripremio hladnu lubenicu za užinu, negde je lunjao dok smo prolazili kroz njegov sokak

Na obroncima Fruške gore smestio se barokni grad čuven po mnogočemu, po najstarijoj gimnaziji u Srbiji

po Branku Radičeviću i  po najboljim devojkama. Jedna je devojka iz Karlovaca, a druga je doputovala iz Temišvara na susret.

Vreme nam je proletelo dok si rekao keks, tražio se neki sat više i malo mesta u stomaku posle ovih đakonija u poznatoj gostioni (Gasstrocity bi spremio još bolje, ali nije mogao da se pridruži)

koje su zaslađene čuvenim Mirinim kuglofom. Zaključak: druženje se mora ponoviti u najkraćem mogućem roku

A evo malo adekvatne muzike za najlepšu učesnicu susreta!

(photos by sanjarenja56)